Roman o Londonu 1 (20 page)

Kod tog spomenika, to jest na tom trgu, sastaju se, u Londonu, parovi. On onda, otuda, prolazi kraj crkvice Svetog Džemsa, u ruševini, pored njenog vrta, kamenitog, u kom su sad postavili klupe.

Diše duboko, jer zna da, kad stigne u radnju, i siđe u katakombe, neće duboko disati. Vazduh je tamo dole težak i pun pare. Na jednom stolu, preko celog dana, kuva se voda, za čaj. Gas se ne gasi. Svetlost do njegovog stola ne dopire kroz prozor, jer je taj prozor u trotoaru, u asfaltu. Po ćoškovima podruma, tu, sasvim je mračno. Za njega je tu namešten sto i tronožac, kakve su, stolice, i tronošce, Englezi, za knjiženje, imali i pre dvesta godina. Sa njim preko dana, najviše razgovara, zatim, kroz daske, Zuki.

Prvi dan su, po želji mesje Žana, defilovali, — da bi ih upoznao, — radnici. Osim jednog Crnca, i jednog Čeha, svi su Talijani. Trojica rade u istoj kući, na trećem spratu, na tavanu. A ostali, po svojim kućama u okolini Londona. Svakog petka ima da ih isplati i da im odbije porezu, koja nije mala.

Zatim joj priča da od nekog gospodina fan Mepela, zavisi. Taj silazi, da pregleda kasu, u podrum, do njega, kao da sa neke slike, sa »Noćne straže« Rembrantove, silazi. Pre nego što siđe, taj čovek uvek popije dva-tri piva u komšiluku, sa svojim prijateljem, koji izrađuje muške košulje za admiralitet, a koji se zove, Džordž.
George.
Oni to rade svaki dan, — čim se vide, — a i njega su na pivo vodili. Zuki kaže da je, otprve, pokvario, simpatiju, koju su za njega, u prvi mah, imali. Nije pio crno, slatko, teško, englesko pivo, nego je tražio kontinentalno.

Zuki kaže da mu to neće oprostiti.

Njegova žena ga onda teši. Nije moguće, kaže, da jednog čoveka mogu omrznuti, zato, što ne pije pivo koje piju oni.

Zuki tako kaže, a što Zuki kaže, sve se dosad ostvarilo u toj radnji. Perno se ponašao prema njemu, od prvog dana, prijateljski, ali on, od tog fen Mepela, zavisi. Kao što čuveni hirurzi dolaze besplatno retko, i taj Englez, — poreklom Holanđanin, — dolazi retko u kuću, ali se bez njega ne može. Nema te teškoće koju taj čovek ne zna da reši. Danas je, na primer, naredio, da se novodošlom blagajniku, da, beli, overol(
120
), pa da prisustvuje probi obuće, jedne čuvene glumice. (Da vidi i upozna, kako se obuća prodaje.) Tako, ispeglan, u belom, kao u operacionoj sali, i on je dakle imao prilike, prvi put, da to vidi. Kako se uzima mera.

Ta lepa žena prvo je zadigla, visoko, suknju, a veselo se smejala. U licu je imala onu anđeosku lepotu, koju sve Engleskinje, — na pozornici, — imaju. Na žalost, stopalo joj je bilo dugačko, kao neko malo korito, a to se i vrlo lepim Engleskinjama, često desi. Perno je klečao pred njom. Držao je tu nogu, kao neku kokoš, a crtao, ispod nje, na papiru, — i beležio nešto, na drvenom kalupu. Demonstrirao. Imala je cevanice do kolena kao da su šampanjske flaše, ali prste na nozi, kao da su kvrge. Sporazumeli su se da nova obuća bude u krokodilu.

Kad se u radnji Lahir uzima mera za čizmu, ili žensku cipelu, smeju da prisustvuju samo oni, koji će raditi, na tom nakitu, — to jest obući. Kao što balet ulazi, da obigra, na pozornici, Aidu, svi se kreću, kao da u rukama imaju palmu. Govori se tiho i pobožno, kao pred hramom, u Nilu. Petsi, prvo, snishodljivo, skine mušteriji cipelu; Sandra i mis Mun kleknu. Dodaju kašiku i hartiju, a zatim kredu, kao da je mesje Žan neki Pikaso. Za sve to vreme, svi se trude da kažu mušteriji nešto prijatno, kao da žele da joj izmame osmeh. Kažu joj, o njenoj nozi, nešto, lepo. A mušterija sedi, kao na prestolu, i zuri, u svoju nogu. A za svim tim lepim ženama, posle, ostaju kalupi, u podrumu, a na kalupima, promene, na čuklju. Neke žele obuću od jelenske kože, druge od guštera, treće od krokodila, a većina traži zmijsku kožu.

Njegova žena mu kaže da je to bedan posao.

Zuki je dugo prepričavao o toj mušteriji. On tvrdi, da je lepota njene noge, otuda, što je rođena, lako. Što je u utrobi materinoj ležala pravilno. Otuda te cevanice, tako prave. Nikakvih čukljeva nema na toj nozi. A ima naročito pravilno stopalo, — kaže Zuki. Veliku nogu, ali lepu. Samo na takvom stopalu moglo je ostati telo tako pravo, lepo. Talijanke, kaže Zuki, kao i žene u Španiji, imaju nogu, kao igračku.

Izgleda da mu se taj obućar mnogo dopao?

Da, — taj Zuki ga je iznenadio. Pametniji je, nego što su bili mnogi njegovi ratni drugovi, u štabu. To je čovek koji osobito zna da napravi petu. Bazu. A sedi pogrbljen, omalen, ćelav, na tronošcu. Dugo je živeo u Marselju, a možda se u Marselju i rodio? On je sa njim hteo da govori talijanski, ali ga je Zuki presekao. Neka, kaže, ni njemu, ni Talijanima, obućarima u Londonu, ne govori, fašistički. Misliće da je podmetnut, da ima za sobom policiju. Zuki kaže da, na žalost, zanat obućara nije više ono što je bio. Nekad je obućar zalazio, lepoticama, u kuću. Uzimao im je meru u prostorijama u kojima spavaju. Ako je bio mlad, i umešan, svašta se, katkad, događalo. A niko to nije znao. To vreme, kaže, za obućare, zauvek je prošlo. Obućar se pretvorio u mašinu.

To je čovek niskog rasta, pa da bi se činio veći, viši, napravio je sebi, nad petom, petu. Virtuozno. A da bi sakrio ćelu, ne skida sa glave svoj plavi, baskijski, beret. Kad se prekine posao i pije čaj, Zuki im svira u mandolinu. Melanholično. A odlazi da ruča u obližnje male restorane, čajdžinice, gde prodavačice ručaju. Star je, ali kad ugleda lepu ženu, oči mu se i sad šire i zasijaju, toplo. Ponaša se prema ženama nekom čudnovatom učtivošću, kao da je neki vitez, a poznaje ih, u okolini radnje, mnogo. On ga je, šale radi, jednom, nazvao sinjor Lukeni. Lukeni je bio onaj Talijan, koji je ubio austrijsku caricu, Elizabetu. Taj nadimak se Zukiju nimalo nije dopadao. Sevao je očima. Protestvovao je oštro. Jedva ga je umirio.

Gospodin fan Mepel, međutim, smatra, da savremene cipele ne valjaju. Suviše su lake i plitke. Ljudska noga, kaže, traži potporu. Ona treba da ima, za kaldrmu, debeli đon, u Londonu. Za zdravlje je bolje nositi visoku obuću. Čvrstu. Idealna obuća, kaže, bila je ona, kakvu su nosili rimski legionari. Pretorijanci.(
121
)

Posle nekoliko dana, junak našeg romana, priča, da Perno odlazi, uskoro, a da je u London došao mladi Lahir, onaj što vrši napor, na svom razdeljku. To je mlad čovek, neki riđi Apolon, koji je dosad služio vojsku. Od prvog dana sve je očarao. Od svog dede, izgleda, nasledio je, ne samo milione, nego i ženskarstvo. U London je doveo jednu lepu, mladu Belgijanku. Perno kaže da će dovesti, i drugu, i treću. Oči mu sijaju kad ugleda Sandru. A sijaju i kad ugleda gospođicu Mesec. Kad ujutru dođe, da pregleda račune i radnju, smeje se veselo: preznojavanje noću, kaže, vrlo dobro čini zdravlju. Treba se preznojavati. Ko, kako. Ako su dve, u isto vreme, onda jedna navodi na uživanje drugu, onda jedna jedva čeka da na nju dođe, red, dok gleda drugu.

Engleska je za tog lepog mladića izvor smeha.

Neprekidno se čudi Englezima, iako je ovde nekoliko godina išao u školu. Kišobran u ruci, i melon na glavi, u Londonaca, izaziva buru smeha, svaki put, ponova, u tom mladom čoveku. Čak i Engleskinje, kaže, razlikuju se od Belgijanki u Brislu. Kad ih zove u šetnju, one pristaju samo, samo, da sa njim ručaju. Šubara garde mu se dopada naročito, a još više, da u Londonu ima satova, kad se sme, i kad se ne sme, piti pivo.
C'est drôle l'Angleterre.
(
122
)

Najviše ga razdražuje kad mu Englezi, uzmu mesto, jednim pokretom ramena, ali se učtivo izvinjavaju. Grohotom se tome smejao. A kad mu carinici naplatiše carinu, i na jednu neparnu cipelicu, kao da je par, — model, — koje donosi iz Brisla, njegovom čuđenju kraja nije bilo. Sa njim će, očigledno, početi jedna nova epoha, u familiji Lahir.

Rad se u toj radnji, petkom prekidao. Juče je prvi put radnike isplaćivao. Subotom se, u toj otmenoj ulici, uopšte nije otvaralo. Subotom i nedeljom je tišina u toj ulici Svetog Jakova. Njegova žena ga onda pita, da li će moći da vrši svoj posao, kad bude ostao sam, i Perno bude otišao? To mora da su strašni ljudi. Ne, — kaže, — to su vrlo ljubazni ljudi. Nikad nije ni sanjao da, u radničkom, staležu, među Englezima, vlada tolika učtivost. Tome se najviše čudi. Njegova žena, međutim, ne veruje da mu je tako lako. Ona misli da on krije, koliko mu je teško. Ne, — kaže, — nije teško, — samo je nešto novo; sasvim različito od života kojim je, pre, živeo. Ni kao crtaču u Pragu, ni kao vrataru u Parizu, u onom noćnom lokalu, gde je morao da obuče kozačku uniformu, ni kao učitelju jahanja, nije mu bilo ovako. Nije teško. Lako je. Ali je tužno. Da je sujeveran, pobegao bi.

Među radnicima, kad ih je bio upoznao, bio je i jedan Talijan, koji je, posle onog defilea, pred njim, otišao, u bolnicu. Tamo je sinoć umro. Tužio se na neke bolove u stomaku, na koje ranije nije obraćao, naročito, pažnju. Trebalo je zarađivati. Ima ženu i decu. Taj je bio jedini, koji se obradovao, kad je sa njim, dve-tri reči, talijanski, progovorio. Njegovo požutelo lice, njegove tamne i mutne oči, ispunila je bila neka radost, vrlo čudna, preterana, pri tom razgovoru. Kad je Rus Italiju pomenuo.

Rekao mi je da se. baš ovog proleća, sprema na put, u Italiju. Sa zdravljem nije dobro. Hteo bi da još jednom vidi svoje rodno mesto i da odigra partiju igre, sa ćuladima, igre, koju zovu:
bocce.
(
123
) Sa onima koje je znao u detinjstvu. Sedeo je sa tužnim osmehom pred njim, na tronošcu.

Zuki je, danas, bio pozvat, u bolnicu. Taj čovek je bio operisan i umro, Zuki tvrdi da svi obućari tako umiru. Sede pogureni, stežu trbušne mišiće, godinama, pa se deformišu. Žive kratko. U bolnici su mu rekli samo, da je taj njegov rođak »otišao«.
»Left.«
Zuki je, isprva, mislio, da je, iz bolnice, izišao. Tek posle je razumeo da je u grob otišao.

Njegova žena mu kaže, da su to obične, sitne, tragedije, u životu. To ne sme uzeti toliko srcu. Sujeverje je smešno.

On onda kaže da nije, to, uzeo isuviše srcu. Nego je danas, za vreme prekida rada, pri ručku, rešio, da ode do muzeja, jer je čitao, da se tamo otvara jedno novo odeljenje skulpture i iskopina, koje je hteo da vidi. Video ga je. Video je i jedno odeljenje kipova iz zemalja Južne Amerike, čije su ga maske setile Mikene, koju je sa njom obišao, posle njihovog venčanja u Grčkoj.

Zastao je bio pred odeljenjem koje je meksikansko.

Ugledao je, iznenada, jednu mrtvačku lobanju, od kristala.

U prvi mah mu se učinilo da je spazio onu žensku nogu, onaj kalup, u izlogu, u radnji u kojoj je sad zaposlen, a koji ga je začudio kad je prvi put u radnju došao.

Brzo je zapazio da to nije ženska noga, kalup, u kristalu, nego jedna, starodrevna, kristalna, skulptura, mrtvačke lobanje, koja je nađena i iskopana, u Meksiku.

Svetlela je čudnovato kad ju je opazio.

Bio je rešio da to prećuti, ali joj je, eto, ispričao. Nije se bio od toga prepao, nimalo. Nije nikad bio sujeveran. Bilo mu je samo nekako, iznenada, zagušljivo. Teško. Tužno.

Njegova žena mu pada oko vrata i kaže, da su to ludorije, da je to bilo sasvim slučajno, i, da bi mu se svi koji su se sa njima ukrcali u Kerču, smejali, glasno. Neka zaboravi, to.

U njenom smehu, međutim, ostaje nečeg uplašenog, kao kad se ulicom, iznenada, pojavi sprovod.

POSLE TE DUGE ZIME, tako retke, i neobične, u Londonu, — proleće je bilo, u London, ipak stiglo, kao da ga je Sunce na moru probudilo. Korak po korak, duž reke Temze, proleće je ulazilo u Englesku, — a u parkovima Londona pojaviše se krokusi. Krokusi su, već stolećima, prvi znak proleća u Londonu. Uskoro se po gajevima, u mestu Mil Hil, začuše i kosovi, koji dozivaju ženku. Još jedno proleće u svetu bilo je na redu, još jedan pokušaj ljudi, da nađu sreću na ovom svetu.

Prvi znaci proleća probudili su i te strance, koji su se bili naselili u onom ćorsokaku, tog prenoćišta Londona(
124
), u kući majora koji se zvao
Holbrook
. Prozori na toj kući , otvaraju se sad, svako jutro. U kući, u kojoj je taj Rus, sa ženom, stanovao, priliv novca se oseća, iako taj čovek zarađuje, samo jednu funtu dnevno. Mlekar ostavlja, pred vratima, i kod njih, mleko. A raznosač novina baca im novine, sa velosipeda, pred vrata, svako jutro. Dim iz odžaka diže se i u toj kući, svako jutro. Rjepnina, žena, sad, čeka, svako veče, kraj ognjišta. Vesela. Nikad nije bila lepša nego te godine i nikad tako strasna, u postelji. Samo kad ga ispituje, kako mu je u novom životu, na radu, snuždi se. Odmah zatim sedne mu u krilo i previja se u njegovom zagrljaju, kraj ognjišta, u kom uveče bukti ugalj. Ta ognjišta, te vatre, u Londonu, kao neko toplo srce, drže, jedino, porodice na okupu, — inače bi se mnoge i mnoge razišle već davno. U svađama i mržnjama koje su tako česte, i na tim ostrvima, u porodici, a koje da protumači ne ume, niko. Na radiju se u Londonu, svako veče, i svako jutro, i svako podne, čuju pozivi u vazduhu, da se taj i taj, ili ta i ta, jave, odmah, u neku bolnicu, tu i tu, jer im otac, ili mati, leže u stanju koje se kaže, da je, »opasno«. (To znači: na samrti su.) A iz onoga što se kroz etar čuje, da se razumeti, da taj i taj, godinama nije sina, ili ćerku, ni video, pa ne zna ni gde su. Bračni parovi se, jednog dana, ćutke, napuštaju, pa se, posle razilaska, vide, tek na samrti. Roditelji se napuštaju; deca, godinama, za roditelje i ne pitaju. U porodicama u Londonu nešto, već davno, nije u redu. Čak ni to, kad se zapale ognjišta uveče i plamen osvetli kuću, ne znači sreću; znači samo da je Sunce zašlo i da je zahladilo. Rad je prekinut. Ne znači da se svi, oko vatre, okupljaju. Zavist, pakost, iznurenost, dosada, seks, — kažu, — razorili su mnogi i mnogi brak u Londonu. Svaki se povlači u svoju sobu. Svaki je tamo lud na svoj način. Par tih stranaca, koji se naselio u Mil Hil, u tu bednu kuću, svako se veče vidi, kraj ognjišta, u toj kući, zajedno, i u mesecu aprilu.

Kad se Rjepnin vraća, žena ga, pred vratima, u baštici, dočekuje brižno. Zastiđena i tužna, žena mu kaže: zar je to ono što su u Engleskoj tražili, kad su ovamo došli? Zar je to što su dobili bivši saveznici, ruski oficiri? Da dane provodi u podrumu, gde đonovi mirišu i gde zaudara od cipela i znoja nogu? Zar to nije strašno? Zar nije bilo dosta teško, da su svoju zemlju, Rusiju, napustili? Njen muž joj kaže snuždeno, da ni to više ne oseća kao strahotu. Otupeo je na nesreću. Čini mu se, uostalom, kao da u Engleskoj nije već šest godina, nego da je u London tek stigao, juče. Ceo je London Dikensa, Svifta, Bleka, — svih onih koje je njegov otac tako rado čitao, — provodio, tako, dane, kao on, — u podrumu. Podrumi se nalaze, za rad, svud po Londonu, — ispod Londona, — i u centru. U njima se toliko lepih uspomena skupilo. Srce Londona kucalo je u suterenu.