Roman o Londonu 1 (24 page)

Rjepnin se onda pitao, šta joj je? Nikad, pre, nije tako govorila.

Za nju, — ponavljala je mužu — za ženu koja je prešla četrdeset, — ona zna, — ovo su, u Londonu, poslednja njena lepa proleća i leta. Treba oživeti, ma šta da ih, ove godine, čeka. Proleće je tu, blizu je i leto. To su poslednja njihova, lepa, leta. Nju je naročito dražilo, kad bi on, na to, odgovorio, da on oseća starost i da mu više nije stalo do života. Napunio je pedeset i treću i svejedno mu je šta ga još čeka. Jedina misao, koju smatra da vredi da ima, to je: spasti nju od prosjačkog štapa u Londonu. To je sve. Ništa mu više, od života, ne treba. To je njegova sudbina.

Ona bi onda, srdito, uzvikivala, da je to sramota, da muškarac njegovih godina misli tako, i kuka. Žene se osvrću za njim, ona je to primetila. Treba mu samo malo odmora. Malo bezbrižnosti. Malo volje. Smešno je da se čovek, u njegovim godinama, oseća star. Njen ded je, i posle šezdesete, imao još šest sinova, — dodade, kroz smeh. »Osvestite se, Kolja!« Uostalom, otkud taj strah od starosti, kod njega, kao da je žena? Panova, i sad, sa sedamdeset, porumeni, kad o početku svog bračnog putovanja u Italiju, priča. A nosi medaljon sa muževljevom slikom oko vrata. »Setite se Hektorove žene(
141
), o kojoj ste mi čitali stihove u Atini. Ja imam samo još jednu želju u životu, da Vas izvadim iz tog podruma. Otidite, molim vas, Obolenskom. On mi je obećao da bi, i vas, mogao, da prebaci u Ameriku. Završili bismo u starosti, lepo. Ja sam sa vama bila sretna.«

Rjepnin, posle takvog njenog brbljanja, odlazi onda, pognute glave, u London, a kad dođe vreme ručka izlazi iz podruma, u Park Sen Džemsa.

Sedi, tamo, satima, na svojoj baštenskoj stolici, — za šest pensa, a posmatra svet kao sa nekog broda, kraj kojeg prolazi obala. Imeprijalne zgrade su, tu, pune, nekih vrabaca, koji dolaze iz Španije, a na vodi maestozno plove dva pelikana, kao oni koje je kralj Čarls I, — kome su posle odsekli glavu, — dobio, od onovremenog ruskog poslanika. Osim tih sećanja iz prošlosti, ništa novo ne doživljuje u parku, nego sedi i samo posmatra ta dva pelikana, na vodi, koji su skoro nepomični. Taj park, ipak, probudio je u tom čoveku osećaj neke potrebe, da se ponaša kao da živi u životu u kom je živeo, nekad, u Rusiji, — u svojoj mladosti. Donosi baštenske stolice starim gospama, koje sedaju, u prolazu kroz park, da se odmore. Ustupa stolicu ljubavnom paru koji želi da sedi jedno kraj drugoga. Seda na drugu stolicu i gleda cveće parka koje je procvalo. (Rododendroni, — uvek rododendroni.)

Posle nekoliko dana, međutim, doživeo je mladića sa nožem.

To se dogodilo jednog petka. Nije bio ručao tog dana u podrumu. Imao je i teških dana u svom poslu, pa je došao, bez ručka, u park, da posedi jedan sat na svojoj stolici, koja je bila prazna i da se smiri. Pored sebe vidi jednog mladića, bolje reći, dečka, koji je mogao biti star 15, a možda i 18 godina. Imao je kosu upadljivo žutu, kao slama. Imao je ono lepo lice, dečaka, koje je često kod Engleza, — anđeosko, — ali su mu oči bile neobične, strašne, ukočene. Bledoplave. A imao je ludački pogled. Bio je odeven u neki izbor starog odela, ali koje je ranije moralo biti nošeno od bogatog sveta. Takva iznošena odela nose, često, u Lonćonu, čistači ulica i velika sirotinja. To su čakšire dece aristokrata, koja se školuju u mestu
Eton,
to je kaput nekog profesora, to su, katkad, plave košulje avijatičara, a oko vrata beli, svileni, šal, nekog salonskog lafa. Imao je ogromne, ofucane, cipele na nogama, sa visokim petama. Ležao je nepomičan u svojoj stolici, kao lešina, ali ga, iznenada, i grubo, upita: »Koliko je sati?«
»What's o'clock?«
(
142
)

Pošto se u tom Parku svetog Jakova, čuje jasno, sat sa tornja Parlamenta, junak našeg romana pomisli: što me pita? Zatim odgovara: »Na mom je satu prošlo pola dva«.
»It's half past one by my watch«.

Dečko mu učtivo kaže: hvala.

Tek da nešto doda, junak našeg romana, dodaje: »Možda vam se žuri?«
»Are you in a hurry?«

Dečko ga onda posmatra, trenut—dva, hladno, prkosno, a zatim mu kaže i razlog, zašto pita koliko je sati.

Prepoznao je u njemu stranca, pa može da mu kaže. Našao je jednog oficira, koga, već mesecima, traži. Taj oficir ostavio je, — kod Arnhema,(
143
) — njegovog brata, ranjenika, da umre, iako mu je obećao, da će se vratiti po njega. Prešao je, u gumenom čamcu, preko tamošnjeg kanala, ali se nije vratio. Brat mu je umro izgubivši mnogo krvi. Sad, on, — kaže, — traži i želi da vidi tog oficira. Sa nožem u džepu, želi da ga vidi. Zna, doznao je, gde taj oficir ruča.

Kaže tiho to, a pokazuje, krišom, dug, škotski, nož, iz džepa.

Zatim ustaje i odlazi, žurno. Vidi se kako nestaje iz parka, prema Ulici svetog Jakova.

Junak našeg romana, u prvi mah, toliko je zabezeknut, kao da sve to u snu, na javi, sanja. Misli da je to glupa šala. Hvalisanje nedoraslog mladića. Međutim, seća se očiju tog mladića i hteo bi da vikne i potrči za njim. Krivica možda nije bila do tog oficira? Možda, nije mogao, da se vrati. Iako je to želeo. Preko kanala. Ko zna šta se sve događalo tog dana kod Arnhema?

Bio je kao prikovan za svoju stolicu u parku, nekoliko trenutaka, a kad je ustao, momče je već bilo nestalo iz parka. Ostalo mu je samo da se teši. Možda neće doći do noža? Sve će proći, — u nekom obližnjem klubu, za vreme ručka, — sa nekom nemilom scenom, vikom, i izbacivanjem mladića. (Ništa mu ne bi vredelo da se u to meša.)

Dok se, posle, vraća na posao, pognute glave, ipak, stalno mu se vrti u glavi lice tog dečka i vidi taj pogled ukočen i tu ruku koja se spušta, krišom, do noža.

Nekoliko dana, posle, očekivao je, da lice tog dečka ugleda u novinama, sa tvrdim crtama lica, posle jednog ubistva.

Kad bi, idućih dana, dolazio u park, pokušavao je da zapodene razgovor sa onima, koji bi sedeli na stolicama kraj njega. Zaželeo je da upozna nekog iz tog sveta. Kad bi njegova stolica bila već zauzeta, imao je običaj da sedne na stolicu prekoputa, pa da na svoju, čeka. Iz svoje stolice može da posmatra komičnu paradu pelikana. Kad sedne preko puta okrenut im je leđima.

Idući dan ga i žene, koje sede pored njega, oslovljavaju. Smeše mu se ljubazno.

On ih je zaticao na tim stolicama, u tom parku, jer i one dolaze da, tu, ručaju i da se, zatim, sunčaju. Iako sede tako blizu, da im se laktovi skoro dodiruju, on ih nije oslovljavao. Nije mu bilo do njih ni stalo. Želeo je da sa muškarcima napravi poznanstva i da sa njima razgovara, o Londonu, o radnjama, u Londonu, o zaradi u Londonu i zaposlenju u Londonu. Uostalom, zna da se žena u Engleskoj nikad ne oslovljava. To se u Engleskoj ne radi. Čeka se da ona počne razgovor. Ona obično pita nešto beznačajno, slučajno, pa joj se odgovara ljubazno. Ona onda nadoveže dve-tri reči, ali to još ne znači da se poznanstvo nastavlja, pa ni razgovor, započet. Za vreme tog kratkog, početnog razgovora, žena obično odmerava sagovornika. Dijalog se nastavlja učtivo, ali Engleskinja se tek rešava. Odmerava: šta je, za, a šta, protiv, nastavljanja.
(Pros & cons.)

Većinom i ne nastavlja.

Traži bolje.

Engleskinje, međutim, poznaju Engleze tako dobro, da od prvog trenutka prepoznaju stranca, a nisu protivne poznanstvu sa strancima. To su najljupkije žene, najprijatnije, najradoznalije, u prvim danima poznanstva. Tako se i tom strancu dešava, jednog idućeg dana, — jedne srede, — kad pored sebe, na stolici, zatiče, neku lepuškastu plavušu, bez šešira, kojoj je gusta, rasuta, kosa padala na čelo. Nešto je pisala u neku svesku na kolenima, a kad on sede, ona se nasmešila. Kad je bolje pogledao tu mladu ženu, vide da ima lice engleskih dečaka. Ta lepota je kod Engleskinja česta, ali kratkotrajna. Velika većina žena, po gradovima, brzo poružnja. Starijih žena, koje ostaju lepe, ima, tako reći, samo u razmaženim, »višim« staležima.

Kod ostalog sveta, starije žene, postaju galerija strašnih naočarki, od kojih bi i vrana pobegla. Mlada žena, koju je junak našeg romana zatekao, tog dana, kraj sebe, imala je na sebi belu suknju bolničarke, i plav kaput, za kišu, od celofana. Bila je digla mastionicu na kolena, a mastionica se prevrće, iznenada. Mastilo šara po njenim knjigama, i njenoj suknji, i njenim čarapama, apstraktne slike. Bila je jauknula. Odskočila je užasnuta. On joj, koliko je moguće, pomaže, ali je dockan. Ona se, međutim, brzo pribira i kaže, nekim, lakomislenim, osmehom, da će njena beba, sad, imati čime da se igra.
»Baby will play with my books.«(
144
)

Posle mu priča, da je svoje naliv-pero zaboravila kod kuće, pa je svratila u jednu papirnicu i kupila mastilo i pero. Naliv-pera su skupa. A poslepodne je čeka ispit. Učenica je u
Birbeck
koledžu. A bolničarka. A htela je da učestvuje i u utakmici streljanja, strelama, koje njen domaći klub priređuje, večeras, na golfskom igralištu: u Ričmondu.

Očigledno je da ta žena, želi, poznanstva sa strancima.

Rjepnin se smeška. Ona kaže da je, u njemu, prepoznala stranca.

Jedna starija Engleskinja, — koja obično sedi, sa druge strane, pored Rjepnina, — ustaje, odmerava mladu ženu prezrivim pogledom, i odlazi, kao paunica. Rjepnin i to vidi, ali se smeška. Mlada žena pokušava da zbriše mastilo sa svojih svilenih čarapa, a otkriva pri tom, stidljivo, noge, visoko, iznad kolena. Hvata njegov pogled. Smeje se i kaže da je dockan, treba da ide. Još nije ručala. Možda će ga videti, sutra?

Rjepnin onda ustaje a ona mu, iako on ništa ne pita, kaže, da se razvodi i da ima mnogo teškoća oko razvoda. Stanuje, sa svojom majkom i sinčićem. Muž joj pravi neprilike i razvod ne da. Rat je izmenio i muževe, i muškarce, i London, — uzvikuje, nasmejana. Je li on Francuz? Videla ga je zagnjurenog u francuske novine.

Rjepnin joj onda kaže da je Rus. Emigrant. Živeo je, međutim, dugo, u Parizu.

Njen sinčić, kaže ona, uživa da razgleda knjige koje ona upotrebljava, pa će, sad, imati ovu, ispolivanu mastilom. On svakako živi veselo u Londonu? Učinilo joj se, — dodaje smejući se, — da traži poznanstva.

Rjepnin joj kaže da je to tačno. Želi da upozna London.

Dok pudruje nos, i dok se prašta od njega, ona, iznenada, priča, kako radi pismeni zadatak, o slepima. Uči slepe oficire i vojnike, u jednoj bolnici na obali mora, da čitaju, prstima.

Rjepnin je pita, sažaljivo, — užasnut, — da li to nije i suviše tužan posao za jednu mladu ženu? A ona odgovara, nekim čudnim osmehom, da su slepi muškarci, — to ne bi verovao, — željni života, veselja, — pa dodaje: i ljubavi, i žena. »Seks je«, — kaže, »koren svega«.

»Sex is at the rooth of everything.«

To je rekla tako veselo, sa smehom, da je zapanjila Rjepnina.

Kao da to, uopšte, nije ni zapazila, ona kaže da su to veliki ljubavnici i da ima muke sa njima. Kraj nedelje, uvek provodi, sa njima, i sa dva lekara, na izletima. Vrlo je veselo. Ako hoće, ona će mu dati svoj broj telefona. Ima li kola? Mogao bi jednu subotu i nedelju, da provede sa njima, ako ništa pametnije ne zna. Ona radi pismeni zadatak, u kom želi da dokaže, da su, na primer, slepi, i gluvonemi, sposobni, i te kako, za život. Gluvonemi, na primer, — to želi da dokaže u svom pismenom zadatku, — mogli bi biti dobri hemičari, optičari, električari, pa i arhitekti, a slepi, telegrafiste, muzičari, organiste. Treba im samo pomoći.

Iznenađen, celim njenim bićem, mladošću, stasom, smehom, očigledno vesele i požudne žene, i tim, fantastičnim poslom koji vrši kao bolničarka, Rjepnin se onda učtivo prašta od nje, a kaže, da on, što se njega tiče, živi dosta tužno. Radi, kao klark, nedaleko, tu, u jednoj radnji, ispod hotela »Ric«, u podrumu.

Kad je to rekao, ona ga začuđeno gleda, i prašta se, brzo. Kaže da je zadocnila. Treba da požuri.

»Do viđenja«, — kaže mu ona. »Hvala.
Thank you
.«

Na čemu? — Rjepnin gleda za njom, sa nekim čuđenjem. A priznaje, sebi, da je privlačna. Ta misao mu nije prijatna. To je proleće, — kaže u sebi, valjda da se opravda. Zatim, pognute glave, odlazi do svog podruma.

Sunce je bilo sinulo, toplo, pa vidi kako ga, sa desna, prati njegova senka, a sve do njegovog podruma prati ga i slika te žene, u mislima, koja mu reče, da je seks koren svega. Nekoliko puta, tog dana, celo poslepodne, ta rečenica njena mu se, u mislima, vraća. Rasejan je. Neki čudan zamor, gađenje, dosada, tuga, prate ga po podrumu, celog tog dana, do večeri, a po knjigama, nad kojima je nagnut, — sedeći na tronošcu, — čini mu se da vidi mrlje mastila. Pošto je tog dana, Nađa bila otišla, kod grafice Panove, do njene kuće izvan Londona, na brdu koje se zove
Box Hill,
(
145
) zamolila ga je da je sačeka. Nije htela da, dockan, oko ponoći, sama, dolazi sa stanice, pustim ulicama i ćorsokakom koji je vodio do kuće, u kojoj stanuju. Mil Hil je noću bio mračan.

Kad su svi otišli iz radnje, i kad je ugasio svetla, Rjepnin se bio iz podruma, popeo, u kontoar, u kom je bila i jedna raskošna fotelja, pa je uzeo novine, modne žurnale sa stola, kojih je bilo, tu, na gomili, a koji su bili zaostavština gospođe Perno. Od dosade pregledao je i čitao te listove i žurnale i čekao ženu. Bilo je tek sedam. Big Ben se čuo sve češće, kroz saobraćaj koji je počeo da se stišava. London se menja, — pomisli Rjepnin. Ta mlada žena, koja mu, sa osmehom, reče, da je seks koren svega, sećala ga je, ne samo antičkih filosofa, — tako da se nasmeja, — nego i Engleskinja koje su poznavali kad su došli u London, pre šest godina.

Činilo mu se da je, zaista, u Londonu, nastala velika promena. A kao da se neki Nečastivi sa njim igra, u žurnalima koje čita, uz malu, stolnu, lampu kontoara, nalazi, dokaze svojih misli o promenama Londona, Engleskinja, ljubavi, i seksa. Znači li to, zaista, da rat mnogo više menja London, nego uticaj crkvenih propovednika, Parlamenta, oceva i matera, porodica, škola? Prvi put postavlja sebi pitanje: da li je rat promenio i njega? Znači, uzalud on pokušava da sačuva Rusiju, u sebi, sećanje na prošlost, uspomenu mrtvih, svoje pojmove o dobru i zlu?

Čita, rasejan, u jednom žurnalu žena, — koji je star godinu dana, a koji leži otvoren pred njim, na stolu, i nehotice, oglase. Nikad mu to nije palo na pamet, pre, da čita. Žena oficira daje oglas i nudi se da izrađuje, svojeručno, rublje, muške i ženske košulje i sve ostalo. Mora da je to udovica? U bedi, osiromašila, ostala bez muža? Eto i to je trag rata. Tako bi davala oglase i njegova žena.

Kao da ga neko na to tera, nastavlja, zatim, sa tim čitanjem oglasa. Udovica oficira, kaže, u oglasu, traži neku nameštenu sobu, ili malu kućicu, negde, u nekom mirnom mestu, na obali mora. Za malu kiriju. Ima, kaže, malu bebu i dva sinčića. Znači muž je poginuo pri kraju rata? Ostala je sa decom, sama? Udovica oficira, u oglasu, kaže da je mlada i muzikalna, pa traži sličnu udovicu, da podele kuću, koju poseduje u okolini Londona. Ima bebu od godinu dana, a nema ništa protiv, ako i druga ima. Šta je to? — pita se tužno. Nemaština? Želja za zajednicom, podelom života? Bez muškaraca? Mršti se i prelazi rukom, preko čela. Nikad nije razmišljao o udovicama posle rata. Udovica oficira kaže da izdaje stan. Daje, uz to, i pokućje, i posude. A nudi i poslugu(
146
). Koliko li je takvih sad na svetu? Nikad, pre, nije mislio o njima. Mislio je samo o poginulima. U idućem oglasu nudi stan i jedna druga udovica, ali glas njenog oglasa čini se Rjepninu sasvim drugi. Ima kaže stan, lep, udoban, a prima u kuću, — primila bi, — i gosta, koji plaća. Ima tog u Engleskoj, kaže sebi, ne treba pomisliti ništa ružno, — gost koji neće da bude besplatan gost, plaća.
Paying guest.