Roman o Londonu 1 (28 page)

I njegovu ženu želi da upozna. Kriminalni romani idu u milion primeraka. Moći će nešto malo zaraditi, i sa slikama o Kavkazu, koje kaže Ordinski, da ima. Ona će mu pomoći.

— Help, help.

»Lepo. Upoznaću je vrlo rado«, — kaže mu onda žena. »Biće za mene velika radost«, — kaže mu, podrugljivo, francuski. »A šta je posle bilo?
Et après?«

Odvezla nas je, mene i Ordinskog, u svoj klub. Lovaca. Iza hotela
Dorchester.
Hoće, kaže, da upoznam njenu najbolju prijateljicu. To je bila ćerka nekog guvernera Malaje. Bila je vrlo vesela. Pričali smo ratne doživljaje. Ona je pričala strahote. Pili smo i šampanja. Ja sam se pitao kako ću platiti ogroman račun, koji je, posle ponoći narastao, — mislio sam, kao vrh Kilimandžara.

Međutim, one nisu htele, ni da čuju, o tom. U klubu se ne plaća. To ide na njihov račun. Na račun članica kluba. Posle ih je Ordinski odvezao kući. To je sve.

»Zašto sve?«

»Zato što bih, sad, ja trebao da ih odvedem na večeru, u
»Ric«,
a pošto zna, šta radim, i koliko imam, —
how much I am worth,
— moglo bi da mi se desi, da mi ponudi, da mi, i večeru plati. Mnogo štošta sam doživeo, to neću da doživim. Nikita Rjepnin bi se prevrnuo u grobu i sanjao bih ga. Neću da me niko sažaljeva. A odsad ću sesti, pri tim večerama, samo među prepotopske babe, — one su izdašne u dekolteu, ali se sa njima, posle večere, poznanstvo, prekida.«

Njegova žena mu se, glasno, smeje.

Međutim, nagonom žene, ona ga pita, da li je to baš jedini razlog, da želi da pobegne i od tog poznanstva?

Pognute glave, Rjepnin onda priznaje, da nije. Ne, nije. Pravi razlog je Mustafa. Njegova žena se trgla kad je to rekao. Pita: »Zašto, Mustafe?«

On je onda seća, kako mu je ona pričala, da je ona njena poznanica, sa kojom su se upoznali na letovanju, na francuskoj rivijeri, bila zaboravila, sve što se zbilo u svetu, i u ratu, a pitala samo za jednog lepog Marokanca, koji je u Monte Karlu pozivao strankinje, da popiju, kod njega, njegovu čuvenu kafu. Mustafa. Ova Engleskinja je, u razgovoru sa njim, isto to pitala. Pričala je o ratu, o užasima, šta je sve njena prijateljica u Malaji videla, o Parizu za vreme okupacije, pa su, slučajno, došli i do letovanja na rivijeri, — kuda se sprema. On joj onda reče da Monte Karlo dobro zna. Na zemaljskom globusu se dogodile, u prošlom ratu, tolike strahote, takve gadosti, takvi užasi, da sanja samo o tom, kako da i on ode iz Londona, nekuda, — da zaboravi šta je sve, i on, preživeo u prošlosti. Na Korzici, ili negde iznad Antiba, misli, da bi, pod mimozama, pod suncem, pod plavetnilom neba, zagledan u plavetnilo mora, valjda našao neki smisao, neku utehu, i u svom životu. I za svet, kakav je. Da zaboravi, i Rusiju, u koju više ne može da se vrati, i celu tu, odvratnu, Evropu, koju je prošao uzduž i popreko, — te Napoleone, te ratove, te bezbrojne mrtve, pa i tu sadašnjost, u kojoj on više ne učestvuje, a u kojoj toliki, oko njega, skaču, đipaju, žvaću, igraju, u smehu i nekoj radosti, nekom zadovoljstvu, koje on više ne deli, i ne može ni da razume. Proveo je jedno leto sa ženom u Monte Karlu. Bilo je lepo i bili su sretni.

Ona je onda upitala: »Da li zna Mustafu?«

Jedva se uzdržao da ne kaže, toj Engleskinji, ono, što je Englezima Kambron(
160
) rekao. Učinilo mu se kao da drži, u jednoj ruci Sredozemno more, a u drugoj Mustafu, a ta krava, eto, bira Mustafu. »Da niste i vi,
darling,
tog leta, u Monte Karlu, svratili da popijete kafu kod Mustafe?«

Njegova žena je zaprepašćena, zlim, prezrivim, pogledom, kojim je, u tom trenutku, muž posmatra. Pogled mu je pun mržnje. »Mustafa«, — kaže poluglasno. »Mustala«.

»C'est trop fort, Niki.«
(
161
) —
»Nje daj Bog.«

Rjepnin joj, međutim, nekim, novim, grubim, glasom kaže, da bi sa onog, drugog sveta, mogao mirno da posmatra, kako daje oglas u novine i prodaje cipele pokojnika, — njegove, —ali, ako bi se setila, mesto da se seća Rusije, mesto Sankt Petersburga, svoje poginule braće, mesto plavetnila nad morem Sredozemlja, — kud su prošli, — Mustafe; zadavio bi je kao kučku koja ga je ujela.

Iako su, među njima, forme lepog ponašanja, katkad, u Engleskoj, zaboravljene, njegova žena je užasnuta, divljinom, kojom taj čovek to kaže, a, isto tako, i pogledom kojim je gleda. Ona okreće od njega glavu.

Šta je to? — pitala se preneražena. Ljubomora? Neko ludilo muškarca koji zna, da je na pragu starosti? Ljubav, —kakva ljubav? Zar je, i ona, za njega, samo stvar u kući, njegova svojina? Zar je moguće da iz tog čoveka, tako učtivog, blagog, lepo vaspitanog, progovori, zver, — kozak? Neki strašni Rjepnin? Zar je moguće da oni nemaju više druge veze, u braku, sem tog braka? Ni veze uma, ni srca, a ni veze sa tim morem, nebom, njihovom prošlošću, tolikim, prošlim, nežnim rečima, zagrljajima, suzama?

Ona se, i nehotice, od straha, smeje, glasno i pita ga nekim glasom iz detinjstva, kojim je, kad su bili mali, sa braćom govorila: »Niki, Gospodi Bože, šta bi bilo da sam slučajno, zaista, jednog dana, i ja svratila kod tog Marokanca, prodavca suvenira iz Monte Karla? Zar biste posumnjali i u mene?«

»Ne razumemo se, Nađa. — Kad bih doznao da ste svraćali kod Mustafe, na kafu, prosto bih vam okrenuo leđa i otišao. A možda bih vam bio i oprostio? Ja sam Rus. Bili ste mladi. Neiskusni. To, što se, u prošlosti, moglo desiti, smatram za prirodno. Ubio bih vas tek, kad bi se sećali, i pitali i, sad, za Mustafu.«

Žena mu se onda smeje, glasno. »Pa možda one pitaju, sećajući se, za kafu, a ne Mustafu?«

»Ne znam. Ne verujem da pitaju za kafu. Pitaju za Mustafu. Legionari rimski, kad bi pali, u pustinji pominjali su Cezara. Prvi hrišćani su na samrti pitali za Hrista. One se Mustafinog penisa sećaju. Neću više ići na te večere. Neću da me pitaju za Mustafu. Neću da mi te žene nalaze zaradu u Londonu.«

Njegova žena se kikoće glasno. Zatim se stišava i gleda ga zabrinuto. Primećuje da mu se lice, od nekog vremena, izdužilo, usahlo. Ne izgleda dobro. Oslabio je. Ona mu prilazi i miluje ga po licu.

Prećutkuje da ga baš takvog, umornog, oslabelog, voli, još više, i, još više želi. Seća se kako je uživala, vrlo mlada, u njegovom zagrljaju, ali otkad su nesretni, otkad žive teško, ona uživa još mnogo više u njegovom zagrljaju, a ne bi umela da protumači zašto. To, da on nema sreće ni sa tim poznanstvima, da se vraća u tu mračnu kuću, snužden, to, u njoj budi želju, da ga ima još više, i uspavljuje, posle, kad ga se naljubi.

Da bi valjda zaboravio tog Mustafu, Rjepninova žena je nagovarala muža, i dalje, da ne treba da prekida te večere, u tom klubu. Ona te večere, ne samo odobrava, nego ga čak i podstiče, — podrugljivo i oholo, — da nastavi te razgovore, iako ga pitaju za Mustafu.

Mustafa? Ko je to? Ona se jedva i seća da je to neki Marokanac, koji je suvenire prodavao. Ne seća mu se više, ni lica, jasno. Seća se samo da je imao namazanu i ulizanu kosu. Kao i Ordinski, i drugi joj kažu, da je, kroz te klubove, najbolji put, do nekog sekretarstva, u nekom klubu. Takvo je mesto uvek dobro plaćeno. Još malo samo. Ona se nada da će, kroz godinu dana, imati takve lutke, i haljine, da će šiti i za žene koje imaju za muža maharadžu.

Madam Panova joj kaže, da je prvi korak, ka uspehu, u društvu, u Londonu, da imaju neku bolju adresu. Treba naći stan u Londonu.

»Da, da«, — odgovara joj muž. Zna i on to. Kao drolje u Tunisu, lekari, na primer, u Londonu, imaju svoju ulicu. Advokati, svoj kvart. Trgovci dijamantom svi su se smestili u jednu ulicu. Potrebno je da se i on pojavi nekom boljom adresom u Londonu, nego što je taj ćorsokak u Mil Hilu.

U to vreme, međutim, bilo je teže naći neki mali, stan u Londonu nego ključaonicu u mraku. Sve je zauzeto. Kod mesta
Waterloo,
Englezi su pobedili Napoleona, jer su njihove linije pešadije, u crvenim mundirima, izdržale napad francuske konjice. Tih dana u Londonu su, tako, tri miliona Engleza, držali svoje male stanove. A najskuplji su bili baš ti mali stanovi. Svi su u rukama agenata, koji stanove preprodaju, kao sitnu ribu. Treba prvo da plate agentu.

»
Kolja, dorogoj,
— pa da platimo.«

Pokušao je i to. Uzalud. Dadu mu neku adresu, ali kad stigne, uvek je već izdato. Volšebno. Treba za novu adresu, platiti, ponovo. Uz takav stan, trebalo bi otkupiti i neki stari, ofucan, nameštaj, neke smrdljive fotelje, neke zavese, a dati i mito, kao da je London izdat Abdul Hamidu.(
162
)

Nađa, onda, idućih dana, odlazi u opštinu Mil Hil.

Tamo je uveravaju da, na stan, hiljade čekaju. A prvo treba stan da dobiju mladi parovi, koji su se vratili iz rata. Iz stranih zemalja. A imaju i dece. Oni dece nemaju. Nisu ni Englezi. Zašto se ne nasele u neku baraku izbeglica? To je vrlo jeftino.

Zatim joj savetuju, da se obrati, katoličkom, parohu. Ne anglikanskom. Katolički, nalazi stanove, Poljacima. Možda će naći i za njih.

Taj paroh onda prima Nađu lepo i sažaljeva slučaj, ali joj kaže, da nema nade da bi mogao da im nade nešto.

Savetuje im da ih smesti, kod nekog, starog, samca, ili kod neke stare, imućne, dame, za čuvarkuću. To bi im, automatski, donelo i stan, a možda i platu. Oni su stranci na ovom ostrvu, pa moraju uvideti da su stanovi potrebni, pre svih, tim engleskim, mladim parovima bračnim, koji krova nad glavom nemaju. A stanova je malo. Vrlo malo. Mnogo je porušeno. Ima ih na milion, koji čekaju u Londonu.

Sasvim slučajno, u očajanju, Nađa to priča jednog dana babuški, madam Panovoj. Iznenađena je i prebledela, kad joj stara grafica kaže, da za njih ima jedan mali stan u Londonu, u vidu. Treba da počekaju samo malo. Neka još malo izdrže kod majora. Rjepnin je, posle svojih neuspeha u tim klubovima, sve češće ćutao, ćuteći odlazio na posao, svako jutro, i kao u nekom snu, izlazio na stanici Pikadili, odlazeći u radnju, gde je u podrumu čekao na njega dug red cipela i njegov tronožac, nepomično. Pavši u bedu, lutajući po Londonu, bio se navikao da razgovara sa samim sobom, pa je mrmljao i šaptao, umorno. Uostalom, i da je hteo da progovori koju topliju reč, s kim bi mogao? Kao mravi, gomile su hitale, ćutke, na posao, a hiljade i hiljade lica prolazila, kao maske, u nekom ludilu. Obično bi, kad bi izišao iz podzemlja, zastao i sad kod crkve Svetog Jakova, gde je dvorište bilo pretvoreno u mali park, spomen park, za poginule u prvom svetskom ratu, ili bi išao, odlažući odlazak u podrum, do trga na kom su spomenici engleske, tobožnje, velike pobede, u krimskom ratu. Setio bi se da je Rus, ali da je to, da taj spomenik ne voli, smešno. To je prošlost.

Odatle bi, pored dugog reda palata, klubova, odlazio u svoj podrum, kao somnambul. Pogledao bi kipove engleske garde, što su saliveni od topova, koji su, kažu, oteli od Rusa, u Sevastopolju, pa bi se na njih osmehnuo. Bio je artiljerac iako je ostao u štabu. Tu je i gospođica
Florence Nightingale
(
163
) koja je negovala ranjenike i, sa fenjerom u ruci, obilazila te mučenike, noću. Englezi je sad zovu: Ledi sa lampom. Nije imao ništa protiv te žene, ali je ponavljao, u sebi, da je smešno, da je njega, Rusa, sudbina dovela, da bude prosjak, baš u Londonu. Taj trg se zove
Waterloo.
Sa srditog dijaloga sa Englezima, u sebi, kad se toga setio, prešao bi na prepirku sa Francuzima. Sa Napoleonom.

Život koji je bio proveo u tolikim gradovima Evrope, bio je izazvao u tom ruskom junkeru, neki patološki bes protiv spomenika prošlosti, i pobeda u prošlosti, kao i protiv velikana čovečanstva, i pojedinih naroda, u prošlosti, — iako je i sam, stalno, u svojoj prošlosti, živeo. Sa nekim, prezrivim, osmehom, bio je postao neprijatelj svih takvih spomenika u svetu. Ti spomenici, koji mlataraju sabljama, zastavama, rukama, ili stoje, zamišljeni, u rimskim togama, na trgu, dovodili su ga do nekog besnila, tako, da je želeo, katkad, da zastane, i počne da viče: da idu do đavola. Trebalo bi ih srušiti, razbiti, razneti, zakopati u zemlju, kao mrtve. Osećao je da, pod uticajem tih spomenika, on, i žive ljude, a naročito na vrhu društva i država, sve češće, vidi, kao iskrivljenih ruku, sabalja, glava, kao nakaze, koje mlataraju, stalno, rukama, a stoje raskrečenim nogama, pa nešto viču i deklamuju. (
»A bas les grands!«
(
164
) — sećao se kako je Barlov vikao.)

Smešne su mu bile i te mnoge žene, koje uvek stoje pored tih spomenika, ili u spomeniku, pa polažu vence na čelo heroju, ili se, nad njim, sentimentalno, naginju, ili se uzdižu, polugole, ili gole, pa predstavljaju lepoticu, ideal.

»Merde, Napoléon!«
(
165
) — umalo nije uzviknuo.

»Dođite, generale Bonaparta u London, da se oči u oči pogledamo.«

Da nije bilo gustog saobraćaja, oko tog spomenika, tako, da umalo nije bio pregažen, tu, taj Rus bi možda, i tog dana, bio nastavio svoju polemiku, ćutke, sa Napoleonom, — i sa Napoleonom, — u Londonu. U samoći tako, neispavan i izgladneo, bio se navikao na te dijaloge, monologe, u svojoj glavi, ćutke. Katkad bi, ruski u sebi, dodao, da se aristokrat Rjepnin, pretvara u seljački lonac, zemljani, u kom, misli, kao zrna pasulja, skaču, vriju, igraju. U tom besu, na tog imperatora, koji je jedne zime bio ušao u Moskvu, Rjepnin se stišavao tek kad se setio pisama tog Korzikanca, ženi. Ta pisma je Rjepnin voleo i cenio, divio im se, ali bi, odmah, zatim, dodao, ono što mu je onaj Talijan u podrumu, rekao, da je ta žena, rekla o svom mužu:
»Il est drôle le général Bonaparte
.« Kako to, — pitao se Rjepnin, — da ljubavnik, uvek, ima više i češće, uspeha, kod žene, nego muž? Kad bi on izvršio samoubistvo, u Londonu, da li bi posle godinu dana, — ili možda i pre, — Ordinski, kod Nađe, uspeo?

Pretrčavanje, između automobila, koji su se vrteli oko tog spomenika, na tom trgu, osvestilo ga je, pa je prekinuo tu svoju, nemu, svađu, sa pobednikom kod Moskve, koji je, posle, izgubio bitku, kod mesta Vaterlo. (Žurnim koracima odlazio je u podrum.)

Međutim, ni kad je, tog dana, stigao, u radnju, i sišao u podrum, gde onog Talijana među cipelama još nije bilo, Rjepnin nije sasvim prekinuo svoju prepirku, sa sobom, o Napoleonu. Kao neka, kratka, pobuna, nekih vojnika, kao neka oluja, u mozgu gladnog čoveka, protiv osvajača Rusije, ta ljutnja na Napoleona, bila je, kad je seo na svoj tronožac, da otvara poštu, prošla. U glavi, međutim, sve misli o Napoleonu, za čudo, neće da prođu.

Rjepnin je, u svom dugom opštenju sa Poljacima, naročito sa Ordinskim, bio navikao na prepirke o imperatoru Francuza, pa je bio, tako reći, zaražen, od Poljaka, brbljanjem o tome, da li je Napoleon bio veliki čovek, ili nije?
L'Empereur
— mu se javlja, u mozgu, tog dana, u čizmama, i u podrumu, valjda zato, što još nikog drugog nema u podrumu, i što je tišina, u polumraku. Rjepnin je, kao svi artiljerci, imao odlično pamćenje, pa je tog dana, nastavio, i nehotice, da se seća frazeologije tog velikog čoveka, sa kojom je opijao, i plašio, i očaravao svoje vojnike, ministre, kraljeve u Evropi, pa, s početka, i ruskog cara i Rusiju. Međutim, vremenom, u Londonu, to brbljanje, među Poljacima, pretvaralo se kod Rjepnina u svađu, jednog Rusa, sa imperatorom, koji mu se sad već činio smešan i koga je mrzeo, a čitao. Kao da je, pomoću Napoleona, hteo da iz tog podruma obućara iziđe, i vrati se u Rusiju. Koješta. Zar to nije smešno? — pomislio bi i sam. Bio je, zbog tih, stalnih neuspeha, koje je Nađi pričao, iznemogao. Sedeo je pognute glave na tronošcu.