Roman o Londonu 1 (31 page)

Read Roman o Londonu 1 Online

Authors: Miloš Crnjanski

BOOK: Roman o Londonu 1
13.91Mb size Format: txt, pdf, ePub

Jedna od tolikih kapi. Koliko kapi?

On onda pokušava da nastavi da čita, ali kad pogleda u taj mračni prozor, njemu se čini, — kao da je poludeo, — da vidi u ogledalu, sebe, opet, kako napušta Rusiju, na Crnom moru, u Kerču, kako ih ukrcavaju u noći. (Nađu, i njenu tetku, bili su krišom poveli, spasli su ih u poslednjem trenutku). U sećanju, sad, vidi samo još jedno brvno, preko kojeg, iz blata na obali, ulaze, brzo, u jedan čun mornarice, a naziru i obris broda, — olupine, malo dalje, u vodi, — koji se nakrivio. Velika je gužva oko tog čuna, a na obali dolazi i, do gurnjave, i tuča. Štab je imao, međutim, osigurano mesto ukrcavanja, ali na obali ipak ostaje čitavo brdo, sanduka, namirnica, oružja, a na njemu i grupa uplakanih žena, bolničarki, sobarica, i ljubaznica, za koje više mesta nema. Osvetljena svetlošću, koja pada u vodu, i na njih, stoji Nađina tetka, čuvena lepotica, koja je bila dotrčala u spavaćici, ogrnuta jednim šinjelom. Taj šinjel joj je Barlov bio prebacio, galantno, u poslednjem trenutku, ljubeći je u ruku. Rjepnin ga čuje kako joj kaže:
»Je vous emmène a condition que...«
(
180
) Ostalo se gubi u njegovom cerekanju.

Pored te knjaginje, na jednom koferu, sedelo je devojče, držeći svoje kučence na krilu, koja je kevtalo, promuklo. Devojče je plakalo. Na njeno kučence padao je dug kurjuk(
181
) njene plave kose, koju bi zrak lampe osvetlio, svaki čas, kad bi se njena tetka sagla i pomilovala joj glavu. Barlov je imao muke da ih sačuva od rulje vojnika, koji su prebacivali na brod sanduke oficira. Činilo im se da će biti prevareni i ostavljeni, na obali, na suvu. Iz varoši, izdaleka, dopirao je odjek pucnjave. Odnekuda, tada, na obalu stiže, — paradnim korakom, — neki štapski hor, koji je, iz punih grla, pevao. Odnekuda je, po taj hor, prišla, iz mraka, jedna šalupa(
182
), koja je dotle prevozila ugalj i oficire, pa se hor ukrcao i ućutao.

Rjepnin se sećao kako je prišao devojčetu i kako je počeo da je teši. Nađa nije znala gde joj je otac, general, ostao.

Nema ničeg tamnijeg, i neizvesnijeg, po formi, nego obala morska, u plićaku, iza jednog keja, i brvnara primorskih, na Crnom moru, noću. Svetlost lampe stvara tu samo maglu, a ne dobru vidljivost, a voda se čini, zaista, neka crna pustoš, kao da je ulaz u mrak i pakao. Obrisi stvari se ne vide više, ni na dve-tri stotine koraka, ni brodovi, ni zgrade na obali, a lica ljudska su neizmerno bleda, ili crvena, već na odstojanju od dva-tri koraka.

Pri unošenju pukovske zastave, dva vojnika, — valjda napita, — pala su u vodu, pa je oko njihovog izvlačenja bilo mnogo vike i smeha, i psovke. A zastava se, carska, međutim, zalepršala na brodu i lepršala — kao crna.

Kroz tu igru, mraka, svetlosti, zrakova, svetlucanja, lice Nađino mu se, sad činilo lepo, — u nekoj, neizmernoj, lepoti mladosti, kako više i nije bilo, nije moglo biti. Ono što je, pri toj jurnjavi voza, prema moru, bilo strašno, to lice je sad postalo priviđenje, kao da je i ta glava u Londonu odsečena na panju, a dignuta u noćno nebo, napolju, kroz prozor, visoko.

Sve dotle, do priviđenja te glave, u sećanju Rjepninovom, sve je još bilo jasno, logično, dobro, vidno. Zgrade u Petersburgu. Admiralitet. A tako isto i Sorbona u Parizu. Soba iznad sobe u kojoj je Sazonov stanovao, na nekoliko dana pred evakuaciju. Sve je to bilo mirno, stvarno, krupno, ili sitno, ali nemo. Video je i Nevski prospekt(
183
) i prošao po njemu. Kao da je juče bilo. Niko ga nije zadržao.

Ova glava, međutim, koja se ukaza napolju, u prozorskom oknu, bila je užasna i jeziva, kao da je na panju, i on je skoro kriknuo.

Crno more, Petersburg, ukrcavanje u Kerču, sve je to prolazilo, mirno, i tamno, kroz njega, u tom vozu koji je jurio, ali ta glava sinu, kao u nekom blesku požara, munja, užasa, i gledala ga je krupnim očima.

Trgao se. A zatim pomislio: sve se svodi na jedno lice u snu. Tu glavu, dakle, videće, i na svom samrtnom času?

Kad se prenuo, u kupeu je, međutim, sve bilo na svom mestu, i nepomično. Žena, koja ga je posmatrala krišom, kroz trepavice, sedela je, i dalje, budna, i nasmešila se. A dva čoveka, okrenuta leđima, stajala su na hodniku, pušeći, naslonjeni na vrata, neumorno.

Mališan na svom sedištu je spavao.

Rjepnin je onda pokušao da nastavi da čita svoju knjigu.

Kroz sat-dva, otprilike, docnije, voz je stigao na stanicu Ekseter i stao. Rjepnin se onda trže, jer je u tom gradu, pre šest godina, bez Nađe, dva meseca, živeo. Bilo mu je obećano da će u toj varoši naći zaposlenje. Trebalo je proći samo kroz neki kurs. Među Poljacima, koji su našli zaposlenje tamo, bio je, i jedan Rus, Iljišev, koji se bio smestio, — i oženio, — u tom mestu. Putujući sad na obalu Okeana, Rjepnin nije hteo, ni da se javi, Ujiševu, ali ga se sećao. U ranoj jutarnjoj svetlosti, kad je voz na stanici stao,

Rjepnin se bio rešio da siđe i kupi lokalne novine, koje je u toj varoši, pre šest godina, rado čitao. Kad je novine kupio, vratio se u vagon i sedeo, zagledan u deo varoši koji se video sa stanice, a koji je znao.

Kao da se duh može odeliti od tela, činilo mu se, da može, u mislima, proči ulicama kroz Ekseter, kao da je sišao da provede dan u toj varoši, koju je bio zavoleo. Bila je sva rumena, — a imala malo kiše, skoro svaki dan, a odmah zatim, Sunce.

More je bilo blizu.

Kako je, uopšte, neočekivan, sad taj njegov dolazak u tu varoš, u kojoj je, pre šest godina, živeo, a u kojoj će sad provesti, manje od četvrt sata, na stanici. Niko i ne zna da je tu. Ni Iljišev.

U sećanju mu se javi mali hotel, koji je tu, nedaleko od stanice, u kom je stanovao. Bašticu, pred hotelom, svako jutro, domaćin je sam opkopavao. Ćutljiv je čovek bio. Srdačno su se pozdravljali. Plevio je pogureno. Nikad se, pri ručku, ili večeri, nije ni video. Celim hotelom vladala je njegova žena. Njegove ćerke vršile su, uz majku, sve radove, kao da su služavke, a najstarija je i nužnike održavala, u redu. Jedna je kuvala. Mati bi ga opominjala, da ne zadocni, za čaj, posle podne. Pitala ga je, skoro svaki dan, zašto nije u Ekseter doveo i svoju ženu? Delila mu je jelo, svojeručno. Zvala ga je, nedeljom, lično, u crkvu.

A tu čuvenu katedralu bio je zavoleo. Ne toliko nju, nego vrt oko nje, u kom je našao tišinu, kao da je sa ženom doputovao u francusku Bretanju, — gde je sretan bio. Imao je u Ekseteru preporuku, da održi neka predavanja, i dobije mesto učitelja jahanja, u jednoj školi jahanja u ženskom koledžu. Obećano mu je da će moći držati predavanja i o lovu u Sibiru, i o planinarstvu na Kavkazu. Tražili su mu predavanja, međutim, ne o Sibiru i Kavkazu, nego o Staljinu. Kad je to odbio, ostao je na ulici, i morao je da se vrati u London, gde je bio ostavio Nađu.

Sad se sećao klupa, sa onog kursa, koji je, tobože, trebalo, da mu donese, zaposlenje. Sećao se zimskih dana, te godine, i nekih oficira, iz Iraka, koji su bili engleske stipendiste, i pitomci. Sedeo je u tim klupama i jedan Crnac, iz Nigerije, koga je ujutru zaticao kako sedi na metalnoj harfi centralnog grejanja, čije su cevi bile obojene, belo.

Crnom čoveku bilo je, u Ekseteru, i u blagoj zimi, hladno.

Gledao je u svet, svojim crnim očima, tužno.

Za vreme božićnih praznika, hteo ne hteo, u Ekseteru je morao, sa ćerkama gostioničara, — i ostalim gostima u malom hotelu, — da prisustvuje i bogosluženju u čuvenoj katedrali. O ponoći. Arhiđakon u Ekseteru,— koji je imao vrlo lepu ženu, iako zašlu u godine, — bio je čuven propovednik. Iljišev je išao kod njega, zbog te žene, u posetu.

Rjepnin je više voleo da sedi u vrtu te katedrale, u tišini. Uveseljavalo ga je, kako arhiđakon govori o Bogu i Hristu, tako, da se nikad nije znalo na koga misli, da li na Oca, Boga, ili Sina? Uzvikivao bi
»our Lord«.
(
184
) Što se tiče vernika u crkvi, njima bi dovikivao samo paragraf i stranu molitvenika, — u kom se čita. Da nađu. Sve je u toj religiji tako lako naći, tako određeno, kao u nekoj bakalnici. Međutim, te noći, kad je brzi voz stigao u Ekseter i kad je kupio te lokalne novine, koje je, pre šest godina, svako veče čitao, Rjepnina je očekivalo jedno iznenađenje.

Tog dana, tamo u novinama, bio je izveštaj o suđenju, za kradu, jednom Rusu. To nije bio Iljišev. Kad je Rjepnin, razrogačenim očima, pročitao ime tog čoveka pred sudom, on se seti da je to ime bio čuo, kao slavno, ugledno, u Rusiji, ali čoveka sa tim imenom nije nikad bio sreo, u Engleskoj, među emigrantima, i, nikad video. Bio je to jedan pisac finansijskih knjiga, čovek bogat, koga su, uz ime Šulginovo, Aleksejevo, Galjicinovi, često spominjali u Londonu.

Setio se da je čuo o njegovoj ljubavi prema jednoj mladoj Engleskinji, i o tom braku, o kom se pričalo, kao o skandalu. Bračni par se bio razišao. Čovek je bio osiromašio. O njemu su, s vremena na vreme, pričali, da pada sve niže, i da se odao piću. Prekinuo je bio, davno, sa carskim emigrantima u Londonu. Sad je bio stigao u novine. Stajao je pred sudom, optužen da uznemirava razvedenu ženu, i da je krao. Tužilac je bila žena od koje se rastao.

Rjepnin je onda, kad je voz opet krenuo, imao šta da čita.

Novine su mu drhtale u ruci.

Pred sudom je bio opisan čovek, zašao u godine, ofucan, razbarušen, a sa crvenim i modrim licem teškog alkoholičara. Bio je upao u kuću svoje razvedene žene. Ona ga je optužila da joj je odneo novac. Prema opisu u novinama, taj čovek je ćutao, iako je sudija bio utvrdio da zna engleski. Ljuljao se, nemo. Noge je jedva vukao. Odbrana je dokazivala da je to ruina, čovek neuračunljiv, nekad vrlo imućan, — koji tvrdi, da je ta kuća, njegova kuća, a ne ženina, i da ništa nije ukrao. Nije odgovarao sudiji.

Sudija je, očigledno, želeo da ga kazni, uslovno, ili blago.

Upozoravao je tužbu da je to propao čovek, ali sa lepom prošlošću i da je bio, zaista, ugledan, — a anglofil, — kad je u Englesku došao, posle smrti cara Nikole II. Optuženi je onda, kao poludeo, počeo da urla, da nije krao. Sudija je pokušavao da ga urazumi i ispita, a posle, da skrati proceduru. Po zakonu, međutim, morao je, — pre nego što počne presudu, — da upita optuženog za ime, zanimanje i adresu. Da zatraži da optuženi, pred sudom, glasno, izjavi, to.

Jedva čujno, čovek se onda zaplaka i reče svoje ime, a kao zanimanje priznade da je čuvar u opštinskom nužniku.

Sav se tresao od plača.

Kad je to pročitao, Rjepnin se, i nehotice diže, i iziđe u hodnik, gde su ona dva saputnika njegova, još uvek, stajala, naslonjena na vrata, i pušila lulu. Njima se učini da je Rjepnin, valjda, nezadovoljan, što nije mogao da se ispruži, na sedištu, ili da mu se dosadilo u njihovom kupeu, pa mu, dobroćudno, ukazaše na dva sedišta, sad prazna, u susednom odeljenju.
»You have a seat for two«.
(
185
)

Kao da ga je to probudilo. Rjepnin se osmehnu, i zahvali, a vrati na mesto, mračno, pod svoju malu svetiljku.

Činilo mu se da neko, napolju, još uvek viče, to ime rusko.

Nije tog junkera zabolelo, to, da je taj čovek osramotio Rusiju, — koješta, — neka Iljišev, u Ekseteru, vodi o tom brigu. Njega je prelomilo nešto, u grudima; pa mu se učini da diše teško. Prenerazilo ga je, to, da takvih promena IMA u životu. Pitao se, je li taj nesretnik, zato, otišao iz Rusije, da u Ekseteru doživi, to? Je li zato moralo doći do rata, do revolucije, do ruske emigracije, po celom zemaljskom globu, da bi taj Rus u Engleskoj postao, to, što je postao?

Zar je zato ostao živ? Zar je zato zavoleo tu Engleskinju?

Kršeći prste, u besu, Rjepnin onda opet poče da čita knjigu, koju mu je Nađa tutnula u kaput, pri odlasku, kad gaje poljubila.

Šta je to u njegovom životu, otkud to, otkud ta prošlost? Šta očekuje, i u svom životu? Kako da spase od prosjačkog štapa Nađu? Šta ostaje, uopšte, još lepo? Njihova ljubav? Nađa? Jedno žensko lice? Čemu da se nada, u šta da veruje, šta da očekuje, — kakvu budućnost?

Zar nije čudnovato da od sve lepote Sredozemnog mora, jednog letovanja, plavetnila neba, ne ostane ništa drugo, nego da Nađu, pa i njega, pitaju samo, za Mustafu. Zna li Mustafu? Mustafe se sećaju.

Odgurnuvši novine, koje je malo pre čitao, poče opet da traži da pročita nešto u toj knjizi, koju je bio poneo, da bi sve to zaboravio, što je mislio, video, čega se sećao. Prelistavao je minijature na kojima se videlo, pored ostalih, i lice kraljičino. Zastade i pri jednom portretu, koji mu se učini lep. Bilo je to lice lepo, oholo, a umorno. (Očigledno lice čoveka koji je mnogo video i mnogo iskusio i mnogo doživeo.)

Fulke Greville, lord Brooke,
(
186
) — pisalo je pored te slike.

Ubio ga je njegov lakej godine 1628.

Rjepnin, onda, začuđen, poče da čita neke stihove tog čoveka, koji su se navodili u njegovom životopisu. Prvi stih je glasio:
Oh Wearisome Condition of Humanity.
O umorno, bedno čovečanstvo.
Created sicke commanded to be sound.
Stvoreno si bolesno, a traže ti da budeš zdravo.

Pošto su mu se te rečenice svidele, počeo je da čita dalje.

Na idućoj strani se kaže da je lord Bruk napisao jednu tragediju.

Rjepnin nije verovao svojim očima. Zvala se:
MUSTAFA.

Bio je zadržao disanje i pitao se, zašto je to ime i do njega, opet, stiglo, posle trista četrdeset godina? Zašto? Otkud to? Šta znači to? Kakav je to besmisao? Kakve to veze ima sa njegovim životom i životom žene, koju voli, a koja je u njegovom životu bila jedino dobro?

OKEAN I KUPAČI

SNTMAUGN
(ST. MAWGAN)
je malo mestašce u Kornualiji(
187
), nedaleko od poslednjih stanica železnice, na obali okeana, na krajnjem zapadu britanskih ostrva. Rjepnin je, osmog avgusta te godine, bio stigao do njega, u jednom, prepotopskom taksiju, koji je na drumu, duž mora, sreo samo jedan autobus, sličan londonskim. Taj bus se ljuljao teško, uzbrdo, lagano, kao neki crveni elefant. U prozorskim oknima autobusa Rjepnin je ugledao lica, koja, nikad dotle, nije bio video, a koja, svakako, neće više, nikad ni videti.

Prošao je duž obale, koja je levo, bila sva, u urvinama, sa uvalama u kojima je pesak bio kao da ga je vetar doneo iz Sahare. U zelenilu nekog niskog bilja, u daljini, video je samo neko plavo brdo, a iznad zelenila, pred sobom, neki, crkveni toranj. Sve to ga je podsećalo na Bretanju, — jer Kornval i nije ništa drugo, nego jedna, od Evrope otkinuta, Bretanja.

Najzad je taksi prošao kraj nekog, ogromnog, aerodroma, duž neke rečice i zašao, kao u neki zaselak, među kuće, pod drvećem, pod krovove zarasle bršljanom, pored zidova obraslih divljim ružama. Pri ulazu u mesto sreli su bili i jednu palmu.

Other books

Blackbirds by Garry Ryan
Never Kiss the Clients by Peters, Norah C.
Vintage Stuff by Tom Sharpe
Ride Out The Storm by John Harris
Relinquishing Liberty by Mayer, Maureen
Capitol Threat by William Bernhardt
Shadow of a Spout by Amanda Cooper