Roman o Londonu 1 (14 page)

»Niki, prestani, ne misli na to.«

»Gledamo se, jednog dana, ovako, u ogledalu, i vidimo, kakve smo sve šešire nosili. Sećaš se Nađa? U francuskim familijama drže čitave zbirke slika, artiljerijskih narednika, pa i generala. Svi mrtvi. Na polju časti, — kažu. U stvari, na utrini prolaznosti. Neki i od prostatita. U raznim kapama. Uniformama. Na glavi sa peruškama.«

Kod njegove žene, ta deklamacija muževljeva, izaziva neko sujeverje. Kao neki strah od bogova. Neku grozu od Nečastivoga. Kaže mu da bi, zaista, bilo bolje, da sve to proda. To jest, ne, — da to ne proda. Ta prodaja, ne sluti na dobro. Bolje da to pokloni. Nekom siromahu, ovde. Čoveku koji im donosi ugalj.

On se onda seća, da su u Londonu, siromasi, zaista, često, odeveni, u vrlo čudnu zbirku odeće, i obuće. Skinute sa bogatih.

Ona ga onda podseća na jedan ispad generala Dragomirova, koji je uzviknuo jednom, kad su došli u London, da bi svi oni trebali da se obuku, u svoje ofucane uniforme, i pocepane šinjele, pa da, neobučeni, barusavi, prođu ispod prozora kraljevskog Dvora, koji ih je napustio, kao što je napustio i svog rođaka, cara, saveznika. Bila bi to velika sramota za Engleze.

Rjepnin joj kaže, da je general predlagao koješta. Kad bi to učinili, policija bi ih, mimo, pratila, a novine bi pisale, da su to plaćenici Nemaca, sa Krima. Posle bi bili kažnjeni, blago, za pravljenje nereda. Parlamenat bi pitao, otkud u Londonu generali carskog režima, koji nisu hteli da produže rat sa Nemcima i koji su izdali Englesku i Francusku, a koje je zamenila velika, demokratska Amerika? Slava Bogu. Ledi Meri bi im ponudila stan i hranu, u skloništu bogalja. (A opozicija bi vikala, da su odbili, da zarade svoj nasušni hleb, svojim rakama, poštenim radom.)

Njegova rezignacija zamara sirotu ženu, koja se bila tek ponadala, da će im biti bolje, ubuduće. Ona smatra da bi trebalo, da je trebalo, s početka, nagovoriti, Sazonova, Šulgina, Volkonskog, da odu na javne zborove, i traže pomoć, za one, koji su došli sa Krima, iz Kerča, i Odese, posle krvavih bitaka. Imperija britanska, kaže, morala bi da se zastidi.

»Zašto da se zastidi?« — pita, podrugljivo, muž. »Pa njen nam je šef lord Kerzon(
85
), — još dok smo bili na Krimu, savetovao, da se izvrši kapitulacija. Šta bi moglo nekoliko blesavih, ruskih, staraca, kad je u pitanju Engleska imperija?«

»On se«, — kaže, — »divi Englezima. Rusija je trebalo da nauči mnogo štošta, od Engleza. Cela je Engleska jedno veliko osiguravajuće društvo.«

Žena mu onda kaže, sa suzama u glasu: »Tako se, dakle, završavaju tvoja velika oduševljenja, za Engleze? Tražio si da dođeš u London, sa Poljacima, kad je London goreo, kad je oko nas bio požar, svakog dana. Trčkarao si ovde i za letećim bombama. Kao da su bile ordenja.«

»Angloman mi je bio otac, Nađa, pa sam i ja sanjao o Londonu, počev od svog detinjstva. A što se tiče tih bombi, hteo sam da ih vidim izbliza. Hteo sam da vidim mrtve, izbliza.«

»Nijednu noć nisi hteo, da se sklonimo, iz Londona. Nećeš da se odvajaš od stanovništva Londona, za vreme bombardovanja. Ruski ste oficir. Kažem vam, da ste mi probili glavu, ponavljajući to. Hteo si da, sa Londonom, deliš i dobro i zlo. A toliko se Engleza sklonilo u Kanadu i Ameriku, pa nikom ništa. Prisilio si me da ostanemo u stanu, ispod kojeg je bila benzinska stanica. Zašto ih ne podsetiš, sad, na to i ne kažeš, da smo bili sa njima, u ratu?«

Čovek onda odbacuje svoj crni, svileni, visoki, šešir, kao da je neki stari, razbijeni, lonac, ludaka, u kom ima rupa. A ženi kaže, blago, sedajući na postelju: »Kad se rat svrši, Nađa, niko u Londonu, ko je bio s njima, ne pita.«

Obećava joj, međutim, da će sutra opet otići i kod Poljaka, da traži posla. Ma kakvo zaposlenje. Ponavlja samo da je sve uzalud. Englezi traže samo one, koji se pokažu — »
useful
«(
86
).

Prilikom takvih, bračnih, dogovora, i prepirki, kod siromašnog i neškolovanog sveta dolazi, često, do plača i svađa. Među tim svetom, ruskih emigranata, dolazilo je do šašavih razgovora u takvim prilikama. Do zore.

Sad kad je, prodajom svojih večernjih haljina, unela u kuću nešto novca, sirota žena, počinje da sumnja, da je krivica što njen muž ne može da nade zarade, do njega, a ne do drugoga. Sve dotle, ona je tog čoveka, koga je, strasno, volela, smatrala samo, za nesrećnog, otmenog čoveka, koji je sve pokušavao, da dođe, radom, do novaca, i uspevao u tom, u nekoliko prestonica. Bio je učitelj igranja, crtač, bio je vratar jednog noćnog lokala, učitelj jahanja, a sem na nešto francuskih i engleskih knjiga, na sebe, nije trošio ništa. Tih dana, međutim, on joj se pričinjava, tvrdoglav, neumešan, podrugljiv, a neobuzdan u govoru, sa drugima. Naročito počinje da je razdražuje, svojim navodima, iz knjiga koje čita, i, svojim glupim šalama. A očajava, kad on zastupa, — sve češće, — mišljenje da čovek, zbog nekog drugog strada. »Ja sam
Cinna,«
(
87
) — rekao joj je, tog dana. Videvši kako ga ona začuđeno gleda, rekao je, da su imena, i nadimci, izgovor za ubistva.
Cinna
je ubijen mesto jednog sasvim drugog čoveka, samo zato, što je i taj, u Rimu, nazvan
Cinna.

Kad mu žena prebacuje da, opet, govori, iz knjiga, čovek se smeje i kaže, da je takve zabune bilo, i u revolucijama, pa i na Krimu, među njima, Rusima. Neki su postali jakobinci(
88
), drugi su bili žirondinci(
89
), a bilo je i hebertista(
90
), a svi su bili cariste. Katkad mu se čini, da bi ga mogli ubiti, za sve te razne partije. Da je bio sve to. Samo, — kaže joj, smejući se, — nije, to, uzrok što je tako nisko pao, u Londonu, i, što su najgori, među carskom emigracijom. Nego to, da je počeo da stari. A ostari se, bio čovek dantonist(
91
), trockist, ili rojalist.

Njegova žena mu, jetko, kaže, da se igra rečima.

Nju ne samo da razdražuje taj nov glas, kojim joj on govori, od nekog vremena, nego i taj, strašni, hladni, pogled, kojim je posmatra poslednjih dana. Kad govori, crte lica su mu nepomične. A nepomične su i te crne oči kojima nju gleda.

»Iznenadni dolazak starosti, Nađa, jedan je od najstrašnijih doživljaja, u životu svakog čoveka. To je moj najdublji doživljaj, otkad sam, sa tobom, pošao iz Kerča, pre toliko godina. Dublji, nego naša nesreća, i London, i te leteće bombe, koje spominješ, za kojima sam trčkarao, kao za bumbarima. Starost mi je došla podmuklo, kao neočekivana poseta, kao da je naišla u nekoj ulici, u kojoj sam se probudio, iznenada. Bila je tesna. Iz nje nema izlaza, a na kraju nje je čekao, stajao — ubica. Bio sam bez oružja. Ja sam bio u štabu. Sećaš se, možeš li da se setiš, kapetana Parfenova i pukovnika Nežinčeva? Sanjao sam ih. Zvali su me. U snu. Dockan je, — kažu, — za ma šta. Bio ti Cezar, ili Cina, gvelf, ili gibelin(
92
), starost te čeka. Rad ti se prekida. Prijatelji te posmatraju nemoćno, kao pre streljanja.«

»Nikolaj, — pa, svi ćemo ostariti. Vi pravite tragikomediju od toga. Vi ste još mlad čovek. Muškarac je u vašim godinama mlad čovek.«

Kao da je i ne čuje, čovek nastavlja svoj monolog, kao da je život proveo na pozornici, a ne u obesnom svetu ruskih aristokrata i junkera.

»Mladost mi se sad, Nađa, čini, — besmislica. Tako brzo prošla. Na nekom bregu, među rascvetanim jabukama, moje svakodnevno društvo, sedi i leži u travi. Imamo i šampanja. Ko je mislio na to, šta će biti sutra? Ko se pitao, kuda ide Rusija? Pitali smo se samo, ko, među nama, najbolje gađa, iz pištolja? Niko nije, među nama, hteo da pravi ni posete, starima. Za mene je bila najstrašnija gadost, da idem u posetu tetki, knjeginji Obolenski, koja me je toliko volela i zvala. Pri večeri su zalogaji počeli već da joj ispadaju iz usta. Nisam bio, ni na njenom pogrebu. Koješta. Međutim, sad, vidim, da ima samo dva sveta. Mladež i starež. Ko te pita jesi li bio Parfenov, Nežinčev, Rjepnin, ili
Cinna
? Zvona zvone iznenada. Dockan je za ma šta. London će, jednog dana, opet biti očišćen, opran, neće više biti u ruševinama; biće i proleća u njemu, biće i veselja, ali ne za nas. Čemu onda produžavati ovo čekanje na milostinju, u starosti? Čemu žalba?«

Njegova žena oseća, da će u razgovoru njenog muža opet doći do predloga-samoubistva, pa se zgraža. Ona, sirota, sad, sa malo više novaca, u kući, želi da nastavi njihov život, i takav kakav je, a, još više, da se bori za njega, da ima njega.

Još pre deset godina taj čovek je bio najlepši oficir među carskim emigrantima.

Ona mu kaže, da je njegov strah, od starosti, smešan. On je još mlad. Zdrav, snažan. Čega se uplašio? Ne bi trebalo toliko da ćuti među Rusima. Pogrešio je što je izišao iz Komiteta. Trebalo bi da se vrati u taj Komitet, koji ima i u Parizu veza i deli pomoć. Trebalo bi malo da misli, i na sebe. Sam, usamljen, ne može, uostalom, ništa učiniti za ostale, svoje sunarodnike, i bivše vojnike Djenikina. Oni su sad »raseljena lica«. Ona ništa više ne razume. On počinje da je seća na prosjake, koji ovde stoje pred poštama. Ćute, kao nemi. Prodaju, tobože, šibice, da ne bi prosili. Stoje ćutke. Ostareli. Usamljeni. Bez igde ikoga. Stoje prozebli. Sred toliko raskoši i toliko bogatstva ove velike varoši. — Poneki vuče za sobom sanduče. U sandučetu ima, pokrivenog, zamotanog, psa. Nađa se da će se, prolaznici, — a to i biva, — sažaliti, na psa. Naročito žene. Ona se zaplakala kad je to videla. Ona se ne razume u tim, njihovim ruskim, svađama. Ne vidi kakva razlika može biti, između Surina i Volkonskog.

»Jedan je, Nađa, gvelf, a drugi gibelin.«

»Pa dobro, ja bih bila i gvelf i gibelin.«

Te fraze, ta imena, te nadimke, sirota žena je slušala, već u Parizu, uz njega, u beskrajnim razgovorima, i ideološkim prepirkama, ruskih emigranata. Ta imena su joj postala odvratna.

»Nikakve razlike, — kaže, — nema među tim gvelfima i gibelinima. I jedni i drugi žive od milostinje. A Rusija ih je davno zaboravila. On bi trebao da se vrati u taj Komitet. Možda bi dobio neku pomoć, i lakše došao do nekog posla. Treba da misli malo i na sebe.«

Njegova žena, prvi put, otkad se muče u Londonu, govori tako. Nikad pre tako nije govorila. A razdražena je, jer je očigledno, da je on posmatra, hladno, sa podrugljivim osmehom.

»Ja sam Rus, Nađa. Za mene ovakav život, kao što ga živim i kao što ga žive ovi ovde, za novac, za uštede, za osiguranja, nema, ni privlačnosti, ni smisla. Ja ću, do kraja, misliti o našim bivšim vojnicima, i o Rusiji, — do kraja. Pa i kad bih hteo drugače, ne bih uspeo. I kad bih ušao među gvelfe, ja bih gvelfima rekao, da ideja univerzalne monarhije, gibelina, na kraju krajeva, nije baš tako rđava. A kad bih stupio među gibeline, ja bih gibelinima rekao, da ideja jedne gvelfske, univerzalne, religije, jedne univerzalne veze, nije najgora. Naprotiv.
Cinna
, Nađa, ima tvrdu glavu. Uvek je takvu glavu imao. Uvek će je imati.«

Ta frazeologija, koju je, u Parizu, toliko slušala, među emigrantima, a koja za nju nema nikakvog značaja, dovodi njegovu ženu, sve više, do očaja. Ona, najzad, jetko, kaže mužu, da je, vodeći tuđu brigu, ostao sam samcit u Londonu, i, da nema prijatelja. A ta samoća ne valja. Ona je čak i smešna.

Ona je bila primetila, da joj je muž prebledeo, ali nije više mogla da savlada u sebi želju, da mu kaže šta misli, i ona.

»U Parizu, Nađa, sasvim ste drugače govorili. Setite se kako je
St. Just
(
93
) bio sam, u Konventu, a kako ste mu se divili. Tamo, u onom našem, malom, hotelu, iza Odeona, kad smo prevodili onu knjižurinu, na ruski, za Surina. Setite se kako
St. Just
govori, večnosti. Ne zato, što se nada, da može spasti Robespjera, nego zato, što je taj njegov Konvent bio, s početka, svetao, kao zornjače.

Njegova žena se glasno na to smejala.

»Nikolaj Rodionovič Rjepnin, probudite se, — pa vi niste
St.Just
.«

Njen muž joj na to, srdito, odgovara: »Ko je ko bio, nikad se, pre smrti, ne zna. Tačno je da nisam, na fotografijama, niti pred građanskim zakonima. Ja sam, bivši, štabni, oficer, Djenikina. Junker.
Možno.
No, da sam se rodio u Francuskoj, mogao sam biti i
St. Just.
Sasvim sigurno. Mogao sam biti
St. Just.
Niko nije ono, što mu ime kaže, u životu. Niti onaj čije ime nosi.«

Njegova žena mu se onda smeje, još više.

»Nikad vi, Kolja, ne biste bili ušli u Konvent. Koješta! Robespjer?«

Prebledeo, njen muž, odjednom, oseća da je, zaista, napravio sebe smešnim. Tuđina, siromaštvo, beda, ogorčenost i žalost, bili su izmenili i tog ruskog emigranta, kao i tolike druge takve Ruse, u svetu. A bio bi smešan, sad, i da nije pomenuo sebe i tu ličnost iz velike francuske revolucije. A žalost, nad tom ženom, koja ga verno prati u životu, pa se muči i živi sa njim, u bedi, još ga više zbunjuje. Razgovor se prekida.

Njegova žena, međutim, sa osećanjem slutnje nesreće, koje sve žene imaju, pokušava i dalje, da ga nasmeje.

»Vi bi bili giljotirani, Niki, prvi, u revoluciji. Ja sam uverena da bi vi, u Parizu, branili i Luja. Onog što je celog svog života voleo, zaista, ne Francusku, pa ni svoju ženu, nego pečenog kapona(
94
). A vi, Niki, ne biste mogli da zgazite u Parizu, ni mrava.

Da li zato što mu se žena ruga, ili zato što se prenosi u mislima u prošlost, — kao da sanja, nekog drugog u sebi, — on je zatim gleda, ispod oka, svojim krupnim, crnim, azijskim, očima, žalosno. Bledilo njegovog, inače lepog, mirnog, lica, sad se pretvara u masku nekog talijanskog, ili francuskog, bandita. Crna brada, u trokutu, koju ni sam ne zna zašto nosi, — počev od Kerča, i izlaska iz Rusije, — daje njegovom liku, sad, zbilja, neki izraz nemilosrdnog, sudije, ledenog srca. A njegovim crtama oštrinu crta kalabreških asasina(
95
). Talijanskom teatralnošću, koja je inače među Rusima, retka, on se iznenada razdra: »Giljotinirao bih ja bio, već prvi dan, i grafa Miraboa(
96
).«

A dok mu se žena smeje, sve tiše, dodaje: »A imate pravo. Ne bih bio dirao ni jednog mrava.«

Njegova žena, koja je nebrojeno puta pokušavala da ga nagovori, da zbrije tu čudnu, ružnu, crnu, bradu, sa lica, gleda ga, pomalo uplašena, od njegovog divljeg pogleda, koji, pre, nije imao. Zatim pokušava, nežnim glasom, da prekine tu besmislenu prepirku, pa mu kaže, kao nekom, koga treba tešiti:

»Treba da uvidite, Nikolaj, da smo i mi krivi, što smo se u ovoj bedi našli. Da uvidite gde smo. Ostavite se vaših fantazmagorija. Ordinski vam se smeje zbog tih vaših, istorijskih, deklamacija. Nema to veze sa nama. Mi smo Rusi. Moj otac nije francuski general. Koješta. Idite, Niki, molim vas, sutra, do te Berze rada. Tražite posla. Skromno. I mirno. Svet ne trpi oholog čoveka. Svet ceni skromnost.«