Roman o Londonu 1 (5 page)

Ni ta tišina i mir u kući, ne traju, međutim, dugo. Nađa, željna bar ljubavi, u tom bednom životu, primećuje da joj je muž ohladneo i prema njoj. Pita se, u sebi, da li je možda željan neke druge žene, ili počinje da stari? A zna da, opet, misli na samoubistvo.

Katkad joj, tiho, mrmlja, stihove Njekrasova, o poginulima u ratu, koje je bila, čula, toliko puta, od ludog Barlova, koji je, sad već, i pokojni
(»Utešitsja žena, i druga lučšij drug zabudet.«
(
15
) Utešiće se žena i druga će i drug zaboraviti.) A to je znak da je kraj njihovih, beskrajnih, razgovora, prekodan, i da je Rjepnin željan da se ćuti. Treba otići sa ovog sveta.

Tada, pre nego što zaspi, u ćutanju, oboje žive u prošlosti. Ona se seća prvih godina njihovog braka, a on Rusije. Postoje, oboje, samo u toj svojoj prošlosti. Nisu više, tako reći, ni živi. Žive u Londonu, kao neki tuđ život. Otkad su zapali u tu bedu, osećaju, koliko su usamljeni, u tuđini. U svoje kuće se ne mogu više nikad vratiti, o svom ocu, i svojoj majci, oboje, više nemaju nikakve vesti i ne znaju ni, da li su još živi, — ni kako su završili? Crveni krst ih uzalud traži. A tako ih često sanjaju. Rjepnin, skoro svake noći, hoda po Nevskom prospektu i priča joj, tužno, ujutru, o tome. Stoji na ulici i prašta se od onih, sa kojima je proveo veče. Barlov ga, do kuće, prati. Sutradan, kad se probudi, muž joj priznaje da je bio na igrankama, u snu, sa nekim ženama, koje ona ne poznaje, i da je igrao sa ćerkom pukovnika Konovalova, svojom prvom, dečačkom ljubavi. Nje, Nađe, tada u njegovom životu nije još bilo.

Ona mu priča kako je učila da jaši, sa braćom, i kako, u snu, na konju očevom, juri. Oba su joj brata poginula. Mrzi Njekrasova, i, te stihove, koje njen muž spominje tako često. Leži, iznemogla od obilaska radnji u Londonu, — gde nudi svoje lutke, — pa leži na postelji, katkad, sasvim kao neko telo koje se udavilo, u moru, pa je izbačeno plimom na obalu, mrtvo i hladno. A samo noge, ukrućene, još prelivaju talasi. Kroz mrak te sobe, na spratu, iznenada, preko nje pretrčava zrak svetlosti, nekog fara auta, koji prolazi njihovom ulicom i nastavlja svoj put, u snegu. Ona se onda trza od tog zraka, koji joj, kao neka zmija, brzo, puzi, preko grudi, i nestaje u tavanici.

Uostalom, i oni su zaboravljeni, to i sam mora da je zapazio? Pre dva dana, u crkvi, njenog oca, pop, iako je to plaćeno, nije ni pomenuo. Knjeginja Bagracion nije joj čestitala ni novu godinu. Ni Galjicini(
16
). Oni ćute u svom podrumu prodaju antikvitete. Nju su zaboravili svi. Ni on, njen suprug, nije bolji. Nema stida. Zaboravio je i to kakav je danas bio dan. Na današnji dan, pre dvadeset i šest godina, venčali su se u Atini.

Kao u nekoj sentimentalnoj komediji, on skače iz postelje, pada na nju, pa je ljubi.

Kao promenjena, međutim, ona se izvlači iz njegovog zagrljaja, pa se uzdiže i govori, kao i on, promuklo, u mraku:

»Mi smo Kolja, došli u London, tako radosni. Kad je goreo. Iako je goreo. Ti si deklamovao da će celu Evropu obasjati tim svojim plamenom, pa i nas. Ti uvek lepo govoriš. Rekao si mi, da je dobro, što je Engleska, sad, sama u ratu, jer će to, i za nas dobro biti. Trčkarao si ovde po ulicama, da gasiš kuće ovog sveta i nisi hteo da provedeš, ni jednu noć, van Londona. Zvao si to: Moskva gori. Rusi je neće napustiti!«

Muž joj onda, poluglasno, tužno, kaže, dok opet leže na svoju postelju, da se prevario. Da nije znao šta ih ovde čeka. Da mu to treba oprostiti.

»Naterao si me da ćutim, i trpim, i onda, kad su, pod našim prozorima, otvorili stanicu sa benzinom. Nismo se iselili. Govorio si da ostajemo na Šipki. Rusi ostaju na Šipki. Dok smo imali novaca, nismo, ni od koga, milostinje tražili. Ni sad je nismo tražili. Tražio si rada. Zašto ti ga ne daju? Zašto se ovako ponašaju prema tebi? Šta je tvoja krivica? Zašto ništa ne možeš da nađeš, bar za krov nad glavom?«

»Nisam
darling,
od onih, koje oni zovu: ,korisni,
useful
.«

»A da smo izvršili samoubistvo? Sve bi novine pisale o tom. Bilo bi im žao.«

»Ne bi, Nađa, ne bi. Jesu li pisale, kad se ubio Surin? Tarnovski(
17
) mi kaže da, oni, imaju, već devetoro mrtvih, pa ništa. Je li bilo u novinama? To se ovde krije. A znate li šta bi rekli, i kad bi se pisalo o tome? Šta kažu, zašto ljudi vrše samoubistva? Zato, kažu, jer im se poremeti bilans(
18
). Tako kažu. Dabogme, ne u banci. U mozgu.«

Kao i mnoge druge strance, kad dođu u London, to uzbuđuje i tu ženu. Ona se zgraža da se, u Engleskoj, tako, tumači samoubistvo. Nju prelazi jeza, kaže, kad čuje, kako se on, u poslednje vreme, smeje, svemu. Ona se trza, noću. Boji se da je jednom ne ubije u snu.

Muž joj onda, nežno, šapuće, da toga ne treba da se boji. Barlov je ubio ženu, a zatim i sebe. On to nikad ne bi mogao.

Njegovu sirotu ženu takvi razgovori dovode do očajanja. Ona prebacuje, blago i tužno, mužu, da je već više od godinu dana lagao. Da će dobiti pomoć od nekog Društva, koje imaju Poljaci, oficiri. Od Udruženja ruskih monarhista. Od udruženja nekih, engleskih, žena, koje su osnovale: Klub boraca za individualnu slobodu. Svega je toga bilo u Engleskoj.

»Nisam te lagao... Dok nisam ostao, kao prosjak, na ulici, u oluku(
19
), mnogo što šta nisam znao, o Londonu. A sad znam. Sva su ta dobrotvorna društva, ovdje, ono, što Francuzi zovu:
façade.«

Žena onda reda mužu sve što je bio, pa pita: zar sve to ništa ne vredi u Londonu? Kako je moguće da ne može da nade, već više od godinu dana, nikakvu zaradu?

»Obećavaju. Obećavaju. Galjicinu je za sve nas obećano. Pitanje je u novcu. Novac ima, u vremenu u kom živimo, snagu Sunca, snagu, koju suze više nemaju. Sreća ljudska je sad u novcu. Englezi su od trgovine načinili religiju. Kad se u Londonu pita, ko je ko, koliko vredi ko —
'how much is he worth
' — misli se: koliko ima? Koliko funti? A mi, u ruskoj emigraciji, sad, ne vredimo ništa.

»Ne može biti sreća u novcu. I ovde žive ljudi. I ovde ima suza.«

»Novac ovde,
darling,
ima moć grmljavine i groma. Toplotu proleća. Nisu Englezi krivi što smo im mi, na Azovu, verovali. Bajku o Londonu. Tome je vreme prošlo. Jesi li zapazila šta ovde liči na violu, na harfu? Na gondolu? Kaligrafski znak za funtu sterlinga? Ovde je svaki, već u detinjstvu, čuo tu harfu. A mi smo im verovali kao mužik mađioničaru na vašaru.«

»Zašto nas onda zavaravaju? Zašto nas lažu? Moje Žensko dobrotvorno društvo, stalno obećava. Stalno ponavljaju, na svakoj sednici
:»Help, help, help«,
(
20
) — sreća je tu, možda, iza ćoška, a posle ostavljaju, kad dođu u posetu,
tin,
konzervu, supu. Stalno drže neke sednice sa nama. Knjeginja Bagracion mi kaže, da stiže pomoć iz Amerike, uskoro.«

»Nađa, Nađa, — pa treba im vremena, dok pripreme taj posao. Treba da se odmoriš, da zaspiš. Ti si umorna i gladna. Živci ti popuštaju.«

»Zašto nas lažu. »Zašto nas ponižavaju?«

»Ne lažu. Oficir nigde nije riba u vodi, kad izgubi otadžbinu, nego riba na pesku. Englezi nam priznaju slavu. U nama se klanjaju celom čovečanstvu, kao što se Dostojevski prostitutki klanjao. Samo ne znaju kako bi, u svom knjigovodstvu knjižili vernost savezničku. Na svom tronošcu, ovde se, Nađa, svaki knjigovođa, blagajnik, oseća, ravan, Nelsonu. Samo primitivni narodi cene oficira. Ovde cene sterling. A mi toga nemamo. Sve je potopljeno u Azovu. Celi flot je odvučen u Afriku(
21
). Šta si donela u Englesku? Jednu knjigu, Puškina. Ni minđuše nisi imala. Ostavila si ih u Parizu.«

»Kamo sreće da smo ostali u Portugalu. Tamo sija sunce i prosjaku. Tamo bi sad mogao biti bar vratar, u nekom hotelu. Ovde ti, ni to, ne daju. Moj muž je, kažu, aristokrat. Nešto je bolje zaslužio. Treba da čekamo. Sreća je možda već tu. Iza ćoška. Pitaju me, što nismo ostali u Parizu? Svud me za Pariz pitaju. Gde sam naučila da pravim lutke, pitaju. U Parizu? To je jedina varoš koju cene.«

Njen muž se, iznenada, smeje, na to. Kao da je veseo. Pa zatim brblja, valjda da bi i ženu razveselio? Priča kako mu poljske diplomate, sa kojima su, u konvoju, došli u London, pričaju, da su prostitutke u Londonu, sve, tobože, Francuskinje. Tako su im Englezi predstavili stvar. Među njima nije bilo Engleskinja, — tobože. Englezi neće, ne mogu, da poveruju — iznenade se, — kad im se kaže, da ovde, među prostitutkama, mogu naići i na decu, englesku, čak i maloletnu.

»To je koješta.«

»To nije koješta. To je tako. Veliki ugled Pariza, u Londonu, nije ništa novo. Već ga je i Šekspir znao(
22
). Ja tražim ovde engleski puding, engleski sapun, koji je moj otac voleo, a oni mi nude neke ofarbane, šarene kolače, pa kažu, da je to francusko. Sve je bolje što je francusko. Hleb je, jedino, kažu, — kakav je bio u Beču.«

»I meni se svi hvale da su bili u Parizu. Da tamo, na leto, idu. Svi hoće da govore sa mnom francuski. Čim čuju da znam nešto o francuskom kroju, pitaju, da li su moje lutke, po francuskom kroju? Kad im kažem da sam Ruskinja, neće za moje lutke ni da čuju.«

»To je, zato, Nađa, što u životu Engleza i Engleskinja, Pariz igra ulogu, koja je romantična. Englezi i Engleskinje moraju da rade, i u Londonu, razume se, sad, po bankama, preduzećima, fabrikama, zajedno, ali se ne mešaju. Nemaju ljubavnih avantura, zajedno. To se ovde ne radi. U istom preduzeću. Uzdržljivi su u istom preduzeću. Parovi se tek posle, krišom, sastaju, a žele da to bude u Parizu. Ni na brodovima, pri prelazu Kanala, još se ne poznaju. Tek kad u nekom malom hotelu, u Parizu, čim iz voza iziđu, legnu, u postelju, Engleskinje počinju da viču: Ou, ala je lepo.
How wonderful!«

»To ste vi izmislili. To je glupo.«

»Nisam. Ordinski mi je to pričao. Sami Englezi pričaju. Oni su stidljivi, ovde, u dobrom društvu. Međutim, vrlo su temperamentni kad iz Engleske iziđu. Vele, to je u nedelju. Kad se u ponedeljak vraćaju, to je prošlo. Parovi se razilaze već na brodu. Ne poznaju se. Kriju. A vrate se kao da nikad ništa nije bilo. Eto zato vole Pariz.«

Kao svaka žena, ni ta žena, međutim, ne voli, ono što je skaradno. To je koješta, kaže. Nema pravo. Englezi su najbolji muževi na svetu. Verni su u braku.

»To je tačno, samo što ti puritanci, s vremena na vreme, gube glavu. Siluju ponekog mališana. Zakolju poneku devojčicu. Pune su novine toga. Ne mogu da odole svom burnom temperamentu.«

»Ne mogu da razumem tu grozotu. Razumem da, zver, životinja, napadne poneku djevojčicu. Ima toga svud na svetu, — ali zašto da je posle ubiju?

»To je svoje vrste uživanje, — kažu lekari.«

Ti vulgarni razgovori zamaraju sirotu ženu i ona oseća neki strah, i gađenje od ljudi, i ljubavi, u tom polumraku. Ona pokušava onda da zameni sveću, koja gori u čiraku, i treperi, kao da će svaki čas da zgasne. San, zatim, počinje da hvata i nju, i, ona govori, tiho, i sanjivo, kao da šapuće nekom, koji treba da joj bude blizu.

»Znam ja da je nama došao kraj. Juče nisam uspela da prodam nijednu lutku. Kad im kažem ko smo i kako se patimo, neće moje lutke, ni da pogledaju. Stići će, uskoro, vrlo lepe lutke, koje u Nemačkoj izrađuju. Rat je prošao. Ne treba im lutka koju raseljena lica izrađuju.«

»Šta imaš da im se ispovedaš, kosi. Mi, ruski emigranti, bili smo salonski lafovi, ovde, ali, u prošlom stoleću. U prošlom veku, Rusi su, za sebe, zidali, na francuskoj rivijeri, i crkve, u dragom kamenju, da imaju gde da se pomole Bogu, kad polaze u Monte Karlo, na kockanje. A kad je Rus igrao, u kockarnici, u Monte Karlu, to se čulo, kao što su se ruski topovi čuli, kad su grmeli u Sevastopolju(
23
). Gubio bi zlatnike kao neko brdo. Sad smo — kao i Poljaci, ovde, sto godina u zakašnjenju.«

»Kolja, molim vas prestanite sa vašim šalama«.

»Otidite, Nađa, molim vas, pred hotel
Dorchester,
sa Ordinskim, neka vam pokaže kako Poljaci, pukovnici, koji su ratovali na strani Engleza, dolaze u hotel, u kujnu, pod komandom, svečano, — da čiste srebro.«

»Niki, prestanite sa glupim šalama.«

»To nisu šale, Nađa«, — kaže joj muž tiho. »Ja sam ih video.«

Njegova žena onda, jetko, uznemirena, počinje, prvi put, da mu prebacuje, da je pre, drugače, govorio. Obećavao je da će dobiti mesto, da će prodati svoju knjižurinu o lovu u Sibiru.

Obećavali su i njemu. Obećavali mnogo. Međutim, sad zna, da u Londonu i usedelice pišu. Knjige pišu i ćerke ministara, lordova, generala, a rade vredno, i jeftino, u izdavačkom preduzeću. Kao njihove babe, nekada u Lankašeru, u nekoj tkačkoj radionici. Ordinski ga, kaže, nagovara, da se upozna sa tim damama. Da radi sa njima. Na 50% 50%.

Treba da odete, još jednom, u Ministarstvo rada, majoru: princeza joj je rekla, da taj major,
Gardner, 
mora, MORA, da im nađe zaposlenja.

»Uzalud ću ići, Nađa. Išao sam i našem limaru, ovde. On kaže da me ne može primiti bez upisa u limarsku školu, a da bih mogao u tu školu, treba prvo da budem zaposlen kod nekog limara.«

»Sve je kod njih ludo i smešno i besmisleno.«

»Nije, nego, na taj način, uštede nekoliko godina, na šegrtu.«

»Da niste ostavili svoju violinu u Portugalu, sad bi, možda, i ovde, mogli da dobijete neko mesto, u orkestru, u nekom noćnom lokalu? Da zaradite bar koliko nam treba, za krov nad glavom.«

I to bi bilo teško. On je seća jednog starog Jevrejina, koji je svirao na ulici, prekoputa kuće u kojoj su stanovali, u Kingsrodu. Jednom se pred njim zaplakao. Nekad je svirao, u Beču, u jednom čuvenom orkestru. Sad ne može da zaradi, ni toliko, koliko mu treba za jelo. Pati od grčeva u prstima. Uostalom, i da ne pati, ono što on svira, sad neće ovde, da sluša, niko. Suviše je klasično. Tužno.

Tog dana, Rjepninova žena naročito je ogorčena. Priča, sa suzama u očima, kako je, u Bond-stritu, pred radnjom koja se zove
Sulka,
srela opet onu svoju, punačku, riđokosu, poznanicu, Engleskinju, sa kojom su se bili upoznali u Monte Karlu, jednog leta. Ta mlada devojka imala je oca na vrlo visokom položaju. Došla je u Francusku u društvu jedne cvrcnute Amerikanke, koja se zanimala traženjem kvadrature kruga: ko bi plaćao za smeštaj raseljeničkog kora Poljaka?

Engleskinja je bila bogzna kako srdačna prema Nađi, na moru. A kad je srete, pre pet godina, u Londonu, otpevala joj je čitavu poljsku i rusku himnu, narodima »koji su udarili Hitlera po nosu«. Da se vide. Da se viđaju. Tražila je od Rjepninove žene broj telefona. Raduje se da je vidi u Londonu.
It's wonderful.
(
24
)