Roman o Londonu 1 (7 page)

Šapuće da ne treba, nikad, očajavati. To je od oca naučio. Nije očajavao, ni u rusko-japanskom, ni u svetskom ratu. Oseća da će negde ipak naći nešto. Nisu oni, nizašta, krivi. Da zaradi bar toliko da ne moraju da moljakaju, da se ponižavaju, da slušaju kako ih lažu. Ovde, Englezi, čekaju da i poslednji nakit prodadu. Ono što se ima u banci predstavlja, u Engleskoj, svetinju, tajnu, da, — ali, ne kad je stranac u pitanju. Sačekali su da nas vide u bedi. Valjda će nam sad, ipak, i oni dati nešto, — za portira, za poštara, neku kolonijalnu ergelu? On će, sutra, opet, da moli, i rusku, carsku organizaciju.

Da li zato što je muž miluje, — ili pod uticajem prenosa muzike, — njegova žena se onda smiruje i šapuće: »Kažu mi, Niki, da uskoro stižu, iz Nemačke i Italije, lutke, koje će biti vrlo lepe, — pa ću izgubiti i tu moju, zlehudu, zaradu. Gospođa Surin je izbola oči, noću, radeći kombinezone i ženski veš, za firmu
»Fortnum & Mason«.
Umrla je pre mesec dana. Zar je moguće da Englezi sve to, mirno, gledaju? Zar se ne stide ?«

On tog dana, kao da je to nešto novo, kao da je to, — kao neki iskopan grob, — pred sobom, ugledao, ponavlja: sami smo. Ceo svet, i šav život ljudski, čini mu se različit, otkad je to pomislio, i uvideo. Reći će joj nešto, što joj nije rekao. Namešta sveću koja dogoreva pred ogledalom, pali jedan drugi patrljak, pa kaže, tiho: »Major mi je dao otkaz. Moramo da se selimo«.

Njegova žena, bila je legla na postelju, umorna od lutanja po Londonu, i gladovanja, ali kad je to čula, viče, užasnuto: »Da se selimo? Kuda da se selimo?«

On onda pokušava da je smiri poljupcima, pa joj šapuće: »Ne znam, Šošo, ali da se selimo, moramo.«

Tada opet otpočinje onaj njen tihi, večernji, plač, koji se jedva čuje, ali koji je užasno, slušati. Kao kad bolesna deca plaču. Taj plač on zna i već ga je mesecima slušao. Koža mu se ježi od tog, tihog plača. Trenut-dva oseća da ga obuzima neko bezumlje. Ustaje sa postelje i počinje da traži neki nov, veći, komadić, sveće, oko čiraka, a kad ga je našao, vidi i sebe u ogledalu. U nekim fantastičnim bojama i čudnovatim plamenovima, — kao neko priviđenje. Oprljio je bio, pri tome i prste, dok je palio nov komadić sveće i osvetlio sobu. Pa sad sisa, od bola prst, kao što je, u detinjstvu, luše od šećera sisao. Pitao se i sam kuda da se isele?

Misao da se moraju iseliti iz te kuće, bila je, međutim, toliko porazila tu sirotu ženu, da se hvata rukama za glavu, i ponavlja, kao što deca ponavljaju u mraku: »Kuda da idemo? Kuda da idemo?«

Tog čoveka, međutim, neka ludačka drskost, ne napušta, ni u takvom trenutku. Kućevlasnik mu je otkazao za prvi april, a i da nije, i oni bi mu bili otkazali, za april. Nemaju više od čega da kiriju plaćaju. Ovako je, kao da su se dogovorili. April je daleko.

»Molim te, Kolja, ćuti. Ćuti.
Zut. Zut
(
33
).«

»Dobro, Dobro. Ućutaću, — ali ne valja klonuti, nikad, u nesreći, Nađa. To, da je Anton Ivanovič(
34
) popuštao Englezima, bilo je naše zlo. Rjepnini su išli na siču. Tatari ne popuštaju. Ne znam kuda ćemo, ali ne zaboravi ono što je njihov Šekspir — ili, kako ga Barlov izgovara, Šakespeare, — rekao, o ljudskom životu: to je priča koju bunca neki idiot(
35
). Nas drži u svojoj šaci, sad, jedan bezmerni idiot, — London. Bunca. Svira. Trese se. Žuri. Zvoni. Trubi. Korača, korača. Ide gore-dole, u liftu. Ne može da spreči da mu se ne smejem, da ga se ne gadim, da ga, katkad, ne gledam, sa suzom u očima. Kad bude došao april mesec, ko zna šta će nam buncati. Promenio sam mišljenje o samoubistvu, Nađa. Poslaću vas vašoj tetki u Ameriku. Nećete vi, u starosti, prositi po Londonu. To neću.«

»Niki, vi ste lud, Niki. Vi se smejete na svom pogrebu. Zar ne vidite da ćemo ostati na ulici, u oluku, u snegu, u kiši?

»Vidim, vidim, ali ne verujem, ni onom što i ja vidim. Zar će to biti naš kraj u Londonu? Ne može biti. Pa dobro, biće, — ali se nećemo gurati. Guraju se samo seljaci, a mi nismo seljaci. Otac mi je pričao da Japanci kažu, da se seljaci, kad prelaze most, u »grmljavini, počnu da guraju. Kad sevaju munje.«

»
Kolja, dorogoj
, — to su reči, reči. — Ja ne mogu više da gledam kako vas teraju u samoubistvo.«

»Ne brinite,
darling.
Vi mi ličite na onog admirala, koji je stanovao, pored nas, u hotelu, kad smo došli. Sećate li se? Udvarao vam se. Kad protiveroplanska artiljerija počne da grmi, i svi silaze u podrum, on se činio da neće sići, — nije se žurio, — a kad je sišao, ponavljao je, da, on, ne bi silazio, ali to zbog svoje supruge radi.«

»Treba da se stidite, Niki. Živim samo za vas. Kuda da se iselimo?«

»To ne znam, ali da se iselimo, moramo, Šošo. Major, svakako, misli da i mi imamo, negde, i sad još, nešto, novca, nakita, ili da smo osigurani. Oni su svi osigurani.«

Umorna, iznemogla, njegova žena ga i ne sluša više. Bila je ućutala, pa diše ravnomerno. Primetivši da će ona da zaspi, i njen muž je ućutao. Posmatra njenu glavu, u polumraku, kao da je mrtva. Gleda to lepo lice i žali je. Za tu ženu, — to je već i Barlov primetio — koji se nije usudio, da joj se udvara, — Rjepnin je bio gotov i da ubije. Samo što, nije teško ubiti srnu, pa ni vuka, pa ni čoveka, pa ni svog najboljeg druga, ali London, koji će ubiti tu ženu, nije moguće ubiti. Ništa ne može toj ogromnoj varoši. Sve što može, to je, da pokuša da ženu pošalje Mariji Petrovnoj, tetki njenoj, u Ameriku. Tu ludu nameru nosi u sebi, hvata se za tu misao, kao što se davljenik hvata, i za slamku, — kažu.

Tu njihovu nameru, sve je češće, vrteo u glavi, kao da to mora biti, i kao da je to najlakše, najlepše, najpametnije, što je uspeo da izmisli, a i sam je, u sebi, osećao, da je to najluđe, najteže, najružnije, što je mogao da reši.

Zagledan u to lice koje se sve više gubi u tami, Rjepnin je sedeo na njenoj postelji, utonuo, sve dublje, u neko sažaljenje, nad tim stvorenjem, koje je pošlo sa njim, deset godina starijim, iz Kerča, kao neko dete, kao što mala sestra, sa starijim bratom, polazi. Tek docnije, u Parizu, ta mlada žena, pretvorila se, u strasnu, zanosnu, Ruskinju. Kroz njegov mozak, dok tako bdi nad njom, jer se boji da je ne probudi, ako legne pored nje, — prošlost njihova protrčava(
36
), kao što slike kuća protrčavaju, kraj vozova, kao što godine protrčavaju, u priči. Seća se nje kako, užasnuta, bleda, posmatra emigrante u Parizu, koji su bili pošli sa Kolčakom(
37
) u Sibir i stigli, sa Česima, do Pariza. Sve sami knjazi, generali, polkovnici, sa Krima, sa Kavkaza, pa su se pretvorili u šofere, kelnere, nosače, čistače. Pa? Jesu li njih dvoje umrli od žalosti? Nisu im čak ni verovali, da su bili generali, polkovnici. Kao što se ne veruje, ni prostitutkama, u Parizu, da su nekad bile nevine.

Seća se, međutim, kako ga je, Nađa, naterala da daju, tom svetu, sve, što su mogli. Bila je uobrazila da su to, sve, bivši drugovi njenog oca, generala, koji su sa njim bili u japanskom ratu, dok je ona bila dete. A sa mladim oficirima delili su, sve, što su imali. Sećali su je njene braće, koja su poginula. Ni Francuzi se nisu prema tim nesretnicima ružno ponašali. Činili su što su mogli. Nisu ih lagali. Nisu ih mazili, — ali ih nisu lagali. S početka su, svi, davali. Niko nije pitao: »Ko su, — i kakvi?« A posle, dabogme, prodavali su novine, na ulici, i zimi. Postali su noćni čuvari. Izrađivali su cveće od papira, i, po ćoškovima, prodavali. Cveće bez mirisa. Međutim, stariji su, i tada, — odrpani, — pred crkvom, ljubili ruke svojim bapcima, kao da su, sve same lepotice, balerine, iz Bolšoja.

I on, u bedi, kad je čuo da će i krov nad glavom izgubiti, — dok posmatra ženu, kraj svetlosti sveće koja se gasi, i on mrmlja u sebi: »I ja ću tako. I sad, ako bi njena tetka došla, po nju, da je vodi u Ameriku. Ljubiću u ruku i njenu tetku. Koja je sa njima pošla iz Kerča, a koja je sad, svakako, uzela pedesetu. Pa i neku drugu ostarelu lepoticu. »Možda i madam Panovu? Čak i ako bude bila bez zuba?« »Odvešću je u
Ritz,
na večeru,« Kraj zaspale žene, Rjepnin se seća kako su, još nedavno, pre nekoliko godina, bili ludi. Pošto ni u Parizu više nisu imali udoban stan, nego su stanovali na mansardi, iza teatra Odeon, izlazili su u okolinu Pariza, kadgod su mogli. Nedeljom. To je onda bila metamorfoza. Nađa je bila tako lepa da je privlačila pogled gomile koja bi čekala, pred ulazom dvorca, u Versalju, a on se, — iako je bio samo vratar jednog noćnog lokala, — katkad, kad bi dobio na kocki, osećao, kao da je, još uvek potomak princa Rjepnina. Nađa je bila zavolela čun, na jezeru, u Versalju. Čun na vodi. Čun na vodi pretvarao ih je u knjaza i knjaginju, iz bajki, ma koliko da im se to posle, pri povratku, činilo, smešno, pa i vulgarno. Tramvaji su bili puni ljubavnih parova, francuskih, koji se, ni na povratku, u tramvaju, nisu baš snebivali. Kroz kikot, oni su se onda pitali: šta li su čuvari o njima, mislili? — kad su ih, kroz dogled, na sredini jezera, u čamcu, posmatrali?

IDUĆE SUBOTE, Nađa se vraća iz Londona umorna i kaže mužu, tužno, da je bila kod zubara. Zubar joj je rekao da je zabrinut. Krvare joj desni, jedan zub je zaljuljan. Zubar joj je rekao, začuđen, da nije znao, da su se preselili u predgrađe, Mil Hil. Pre su, seća se toga, u hotelu
Park Len
stanovali. Kad je tako, najbolje bi bilo te zube povaditi. Ona je, kaže, pobegla.

Rjepnin joj onda odgovara da su lekari, pa i zubari, veliki magarci. Znao je to već i Molijer(
38
). Ne treba se uplašiti.

»Setite se, Šošo, naših. Setite se Rusa. Kako su se, i u bedi, dobro držali. Bili su, prvo, sve sami knjazi, generali, Puškini, Onjegini, Ruđini(
39
), pa su se pretvorili u šofere, u čistače cipela, u portire, ali se nisu, ni tada, tužili. Bili su gladni, ali nisu prosili, ćutali su. Setite se Gagarina. Onog što je pronašao nešto novo, da treba postiti, da bi se dugo živelo. Da je zdravo gladovati. Po nekoliko meseci. (Umalo ga nisu u ludnicu strpali). Obrazi su mu bili sveži, zaista, kao blede ruže, i u starosti. Kao što vidite, Rusi znaju više, i o ružama, nego ovi, ovde, što dižu spomenike, nadgrobne, svojim kučićima i ispisuju, u mramoru:, Do viđenja? Svom psu.«

Nađa mu onda kaže, umorna, da je to lepo. »Čovek traži neku vezu, sa onima, sa kojima je živeo, i koje je voleo. Neku vezu besmrtnu. I posle smrti. To je prirodno. Ima nečeg neprolaznog u toj želji. I mi, Kolja, treba da se volimo, tako. Zubar mi je, uostalom, rekao, da bi bilo dobro, da i tebe vidi. Nije te video već davno.«

Rjepnin se onda smeška, i kaže, da nije potrebno. Dva zuba mu je već uzeo, prošle godine. London ništa drugo i ne zna, nego da, svakom koga dohvati, zube vadi.

Vade ih: »London, glad, brige koje imam, vlaga, neprospavane noći. Ta njihova hrana što se, preko mora, dovozi, pa buđavi. Ti krompiri što trunu i klijaju i imaju miris miševa u sebi. Ta zelen, koja ne niče u zemlji, nego u đubretu i hemikaliji. Mi smo,
Šošo,
na Nelsonovoj palubi. Brod njegov još plovi, ali je napukao, kao onaj duždev, u Veneciji. Zato nas muče zubari, pioreje, škorbuti. Da, i meni je izvadio dva. Kaže: već su zaljuljani. Ja sam ih gledao zabezeknut, jer su mi se činili sasvim zdravi, lepi, beli. Na njegovom stolu činili su se krvavi korali, koje mi uze, da budu ukras, oko vrata, nekom kanibalskom poglavici, — koji je prijatelj, engleski. Šekspir kaže da je to more njihovo, srebrne boje(
40
). To zubima škodi. Prija, međutim, moram priznati, očima, i misli. Oko nas je sad pučina, beskrajna, a daleko su za nama ostale nerandže Italije i limunovi. Mi nismo više u zemlji, u kojoj bi hteli biti. Mi se gubimo u magli. Zajedno ćemo potonuti.«

Žena mu ponavlja, da je obećavao, obećavao, da će, uskoro, nešto naći i da će im biti bolje. Sve su nešto čekali. A eto dokle su pali. Ona je želela da živi. A ne da u samoubistvu završi.

»Ne valja,
darling,
što odlazite engleskom zubaru. Amerikanci su mešanci, primitivci, nisu više Evropljani, mladi su, pa su i zuba željni. Englezi su ostarili. Zato im zubi nisu važni. Vade ih i meću lažne, u Londonu. Bolje se čisti. Ne boli. Zubi su im od belog porcelana, kao i nužnici. A taj zubar ne zna šta treba, a šta ne treba lepoj ženi reći. Zubar u Mil Hilu kaže da je sve zube povadio pri ženidbi. A povadila je i ona, koju je izabrao. Nisu želeli da, i oko toga, imaju brige, u braku, — u medenim mesecima.«

Kad tako priča, glupe šale i te večeri, njegova žena zna, da ga treba pustiti da priča i da ga treba žaliti. Iza tog smeha, iza tog brbljanja, kriju se nezaslužene uvrede, besmislene klevete, duboka nesreća čoveka, pakleni očaji, a što je gore od svega, nemoć, u tuđini. Ona ga moli onda da joj ne kaže:
»darling«.
Ona mrzi taj mazni izraz, koji u Engleskoj tako često upotrebljavaju, kao i reč »hvala« — i prema voljenoj ženi, i deci, i ljubaznici, a najviše prema psu i mački. Nju ne zanima, ni geografija, ni Evropa, ni sve te igre reči. Ona je izgubila Nađu da će, iz te zavejane kuće, izići, živa. Ona ne želi da se sklanja u Ameriku, kod svoje tetke. Ona ga, neće napustiti, osim, ako uzme neku drugu ženu.

Zasad, kako bi bilo, da im skuva malo čaja? Noć je. Hladno je. Ona, i u postelji, drhti. Dva brata su joj poginula u prvom ratu, protiv istog neprijatelja, protiv koga su se, i ti, u Moskvi, sad borili. Ona, ni od Londona, ne traži ništa. Šije haljinice za lutke, koje, na prodaju nudi.

Kao da se iz nekog sna budi, čovek se onda migolji iz postelje, u koju se bio uvukao, da se zgreje, a pokriva, pažljivo, mesto svoje na postelji, da se ne bi ohladilo, dok se vrati. Oblači svoju, iznošenu, raskošnu, obuću, domaću, i neki svileni, ofucani, halat domaći, pa silazi u kujnu, u prizemlju, sa svećom u ruci. On zna da im je kraj blizu, ali ne može da se izmeni. Ako bi morao da prestane da misli, o Rusiji, pa i svojim drugovima, rasutim po svetu, — ne bi vredelo više ni živeti. Žena mu kaže da to nije trebao reći. To svojoj ženi nikad ne treba reći. Ona samo za njega živi. Da za nju živi, nije rekao. Čovek ne uzima ozbiljno te njene reči. Maše rukama od zime, pa izlazi. Silazi, iz sobe za spavanje, u kujnu, sa svećom u ruci. Svaki mu se korak, kao korak nekog duha, čuje, samo zato što i pod i stepenište, cvrče. Mače, koje ga prati, počinje da se od njega plaši, jer je njegova senka, na zidu, ogromno narasla, a kod komšija su se probudili, i zavijaju, psi. Dole, u kujni, sve je smrznuto, i sve se beli, — ispod vrata provejava i sneg. Miševi su se od njega razbežali. Čovek se, trenut-dva, — kao da je začuđen gde se nalazi, osvrće, i pokušava da progleda kroz prozore koji su zarasli u neko, vanredno, ledeno, cveće, koje liči na trnje.