Roman o Londonu 1

Izdavač: Svjetlost, Sarajevo, 1989.

SVI SE PISCI ROMANA SLAŽU, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice(
1
), na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada, —
nikogda
. Niti zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, a ni gledaoci ne znaju, posle, kuda je iz tog teatra otišao. (
Ujehal
(
2
) — viče neko u jednom vagonu podzemne železnice u Londonu). Pisci kažu i to, da smo, samo pri tom silasku sa pozornice, svi, jednaki. I kraljevi, i prosjaci.(
3
)

Egalité, Fraternité
— čujem kako neko viče, nemo, u jednom vagonu podzemne železnice, u Londonu.

Tog što viče, čitalac će upoznati u idućem poglavlju. To je neki čovek, u vojničkom iznošenom šinjelu, kakvih je u Londonu, kad ova priča počinje, bilo, mnogo.

Svet se, u mislima, ceo, da sagledati, još samo u nekom starom planetarijumu, na čijim kartama, našeg globa, Sunce se, i sad još, vrti oko našeg sveta, i Zemlja je, i sad, okružena nekim insektima i čudovištima; koja imaju imena na latinskom jeziku.

Mars. Luna. Venera. Scorpion.

Uostalom, dosta je i toliko znati o planetama, — čujem kako šapuće, taj, u tom vagonu koji juri pod zemljom.

Quintilian
kaže da, za poznavanje čovečanstva, nije potrebno znati celo čovečanstvo, Dosta je upoznati, dobro, i jednu familiju. (Na primer — viče taj u vagonu, — familiju moju: Rjepnina(
4
), —
la famille d'un grand seigneur, le prince Repnin.
) Kad mi je to rekao, setih se jednog polinezijskog princa koji, na trkama, u Londonu, prodaje ulaznice. Na glavi nosi nojevo perje. A što se tiče tog čoveka u vojničkom šinjelu, njegovo ime u Londonu su izgovarali, u nedoumici: Ričpejn(
5
), Džejpin — i nije ga niko znao. Mislili su da to ime znači: jadu, mrmolju, nezadovoljnika, što je, — na engleskom, — možda i značilo? (U to doba bilo je mnogo emigranata, Poljaka, u Londonu, a među njima se, volšebno, bio našao i taj Rus, — a svi su oni bili nepoznat svet u Londonu.)

Međutim, sa tim čovekom počinje, u idućem poglavlju, ova priča. Ljudski um, još uvek, vidi pojedine zemlje, na zemaljskom globu, u nekoj zabuni, kao neke zveri i simbole. Englezi kažu da, na severu, ima jedan ogromni, beli, medved.
»Rosija, matuška«,
— viče taj u vagonu.

Nemci kažu da, na jugu, ima jedna čizma, puna narandži i limunova.
»Italia«,
— kaže mi taj čovek u ofucanom šinjelu. Tužno.

Japan, kažu, da liči na salamandra koji je goreo. Burma na misteriozni kaligram, koji samo Kinezi znaju da čitaju. A Španija? Španija na oderanu, razapetu kožu bika, čija je krv istekla u arenu. Kao da svet nije Bog stvorio? Nego onaj Nečastivi.

»Čort. Čort«,
— vikao mi je u uši neko.

Jedan šašavi Francuz rekao je, tada, i to, da Britanija, na geografskim kartama, liči na figuru neke stare, otmene, i nakinđurene dame, koja ima veliki šešir na glavi, a korača prema moru. Ima i šlep koji se vuče za njom, u hodu, a korača oholo, svesna onog što je bila. Nije bila makar ko.

»Princ Rjepnin je, sada, u Londonu, makar ko«, — čujem kako mi neko šapće u uvo, u podzemnoj železnici koja juri iz Londona.

Devojke, u čuvenoj Engleskoj devojačkoj školi, u mestu gde se otmene kćeri školuju, — Askot, — dodaju, tome, što je taj šašavi Francuz rekao: — da ta stara dama ima, ne samo šlep, nego i pudlu. Irsku.

»To kaže Nađa«, — šapuće mi taj Rus, u podzemnoj železnici.

Nije, međutim, istina da London ima strašnu klimu, da ima dugu zimu, — a nestaje u neku jezivu, žutu, tešku maglu, kad se ne vidi ni prst pred nosom u životu. Bilo je i toga, ali je i to prošlo. Prva zima, — priča mi taj Rus, — kad je sa ženom u London došao, bila je kao što su zime na Krimu. Ličila je na proleće. Druga je bila malo hladnija, kišovita, ali je i to brzo prošlo. Snega nije ni bilo. Nije bilo snega, da učini, da sve postane tiho, belo, čisto, lepo, — i grad i ljubav u gradu, kao što je to nekad bilo, u Petersburgu, u njegovoj mladosti. Vlaga je, katkad, bila neizdržljiva, to je istina, magla je bila zagušljiva, kiša je padala, dugo, dugo. Nađa mu je, međutim, govorila da treba podnositi i tu, neprekidnu kišu. Englezi smatraju baš takav kišoviti dan, kao »dobri, stari, engleski dan«,
»A good old English day«,
— kažu. To ponavljaju, kad kažu: »Dobro jutro«.

Kad su došli u London, Nađa, sirota, očekivala je da će zima da bude, onakva, kakva je opisana u Dikensu. Siročad će se, o božićnim praznicima, smrzavati na materinom grobu. Trogatelno. Međutim, i treća zima u ratu prošla je brzo. Bilo je magle i boleština, ali je i to kratko trajalo. A četvrta je bila hladna, ali se prekinula brzo. Temza se nikad nije smrzavala. On se, kaže, pitao: gde nađoše Englezi toliku siročad, to jest, gde nade Dikens toliku siročad, da se smrzava na majčinom grobu? — Niti su siročad ostavljena da se smrzavaju na materinom grobu, niti je uopšte smrzavanja bilo? Čak je London bio i topao. Nikad topliji nije bio. Čak i velika, klasna razlika, koja je, kažu, u miru, i te kako vidna, bila je nestala. Svako je svakoga oslovljavao. U podzemnoj stanici
Piccadilly,
o ponoći se igralo. A hranjene su, hlebom, i tice u Hajd Parku, iako je hleb bio redak, — iako se to sa pet funti sterlinga kažnjavalo. Mačkama su, stare žene, u ruševine i izgorele kuće, nosile čak i mleko. Iako je i to bilo zabranjeno. Nađa je to svojim očima videla. Svet se bio, — priča mi taj čovek u vojničkom šinjelu zaboravio. Kad je otadžbina u opasnosti, u Engleskoj se vodi računa i o sirotinji. Cela je Engleska, u stvari, jedno veliko osiguravajuće društvo, — viče taj u vagonu. — Nezaposlen je već više od godinu dana. Sve je tako skupo. Tek ove zime, — poslednje zime u ratu, — Engleska mu je pokazala, šta zna, kad hoće. Snega je bilo dva meseca. Neki strašan vetar nosi vejavicu, kao da je u Rusiji, — duva čak sa severnog pola. Vozovi su stali. Auti se napuštaju i ostavljaju na drumu. Sve je ledeno. A nema ničega, — ni planina, ni šuma, da zadrži te ledene vetrove, što sa polarnih mora, duvaju. Svud je more oko nas. Svud je uokolo Okean. Tonemo, — čujem kako neko viče u vagonu. Nađa, tonemo! A neki blag, mio glas, čujem kako odgovara:
Kolja, dorogoj,
— zajedno ćemo.

Tako mi priča taj u vagonu, dok pod zemljom, jurimo, a tvrdi, da je, dok je rat trajao, bilo bolje.
»Egalité; Fratenité«,
— kaže. London je goreo. Vatre su buktale uokolo. A sad, već više od godinu dana, nema nikakvu zaradu. Razoružan je zajedno sa Poljacima, sa kojima je u London došao. Obećavaju da će ih zaposliti. Obećavaju.
»So sorry,
tako im je žao« — kažu.

Pitam ga, što ne ode u amerikansku vojsku?

Ne voli Amerikance, — kaže, — bogati su i nadmeni, a osim toga govore koješta, ženama, u Londonu. Kad Nađa prođe Pikadilijem, dovikuju joj na ćošku, pred svojim klubom: »Pošto jedan metak, Bebi? Bebi, pošto jedan metak?«

Ja ga tešim da su to vojnici, koji odlaze u smrt, a da to i Engleskinjama, a ne samo Nađi, kažu.

Tešim ga i time da mi susedi pričaju da ovakvih zima ima samo svakih deset godina u Londonu. Proći će. Najgore je već prošlo.

On mi šapuće, da ni uglja, više nemaju, a ne zna kako će platiti iduću kiriju. Zašto žive? Zar zato da budu raseljena lica?
Peremeščenaja lica?
A bili su Englezima dobri, dok je rat trajao. Sad su, — kaže, — iskrivljeni nosevi, iskrivljeni vratovi, iskrivljene oči, iskrivljena usta.

A ja ga slušam, iako podzemna železnica, uz to, lupeta, ljulja nas, trese, a niko nas drugi i ne sluša.

Pored takvih misli, u ljudskom mozgu znam da se nižu i slike, kao u nekom kaleidoskopu, — premeštenom kaleidoskopu, — uz premeštene persone.
Displaced persons,
— kažu. A te slike, u sećanju, traju godinama i osvetljene su, i pod zemljom, nekom svetlošću, nekim ludilom, kao mesečinom, u kojoj se svi tragovi u snegu naziru i posle dvadeset pet godina.

Jedna gomila vojnika i oficira, koja je, donedavna, bila, neki bataljon, i štab, u Vrangelovoj(
6
) armiji, ukrcava se, u Kerču, na Azovu, u neki naereni rumunski brod, olupinu. Neki viču, neki pevaju, a ima ih i koji plaču. To je, dabogme, davno zaboravljeno. Nađi je tada bilo sedamnaest godina i sedela je, pored tetke, skamenjena, na jednom koferu. Uzalud ih je čajem nudio. Ćutale su. Ko bi to još pamtio? Život teče dalje, — kažu. On, međutim, kaže, da je trebalo umreti. Tamo u Kerču.

Ma kako jurile ljudske misli, u prošlost, u mozgu, — čak i u jednom takvom, raseljenom, mozgu, — vozovi podzemne železnice u Londonu neće da, zbog toga, stanu. Naprotiv, jure pod zemljom, i paralelno. Tada svaki u vagonu, vidi, za trenut, dva, svoje lice, sebe, i u drugom vozu, kao u nekom podzemnom ogledalu, i nestaje brzo.

Gomile u tim vozovima putuju nemo. Stešnjene su. Kao sardine u limenoj kutiji, naslagane su jedno kraj drugoga, pojedinačno, nemo. Ipak se čuje ono što misle i ono što šapću. Sami sebi. Te gomile ulaze u voz kad u London idu, licem prema Londonu, a kad se, uveče, vraćaju, sa rada, — leđima okrenute prema Londonu. Znaju da će, tako, lakše stati u crvene, čelične vagone, stešnjeni i stojeći. Drže se, vise, obešeni o gumene drške u vagonu, koje drže u pesnici, grčevito. (Ti dršci od crne gume, koja je tvrda, liče na konjski ud.)

Katkad, u nekom, malo daljem, predgrađu, ti vozovi izlaze i na površinu zemlje, — valjda da se malo nadišu vazduha. Tada, i krajnja stanica više nije daleko. A kad voz stigne na krajnju stanicu, gomila sveta izlazi, brzo, pred stanicu, i skuplja se, oko crvenih busova, pred stanicom, da nastavi, nad zemljom, do kuće gde stanuje. Oni koji su u vagonima, pod zemljom, stajali stešnjeni, iako se ne poznaju, kažu jedno drugom: laku noć! »Laku noć«, — kažu, —
good night.
Iako se ne poznaju, iako to ne znači ništa, to je prijatno reći, i čuti. Ljudi, na kraju, žele jedno drugom dobro. Žele jedno drugome, na krajnjoj stanici dobro. Nešto utešno.

Ta krajnja stanica, do koje sam, nevidljiv, dopratio tu ljudsku senku u ofucanom šinjelu, zvala se
Mill Hill.
(
7
)

U tom malom mestu počela je ova priča koju osluškujemo.

Prema imenu sudeći, to je moralo biti neko brdašce na kom je nekad, vetrenjača bilo. Vetrenjača nema više tamo. (Kao što nema ni potoka, tamo, gde stanica nosi ime, po nekom potoku. A nema ni barona i grafova, tamo, gde stanice, i danas još, nose ime barona ili grafa, kojih je tamo bilo.)

Pred stanicom Mil Hil, sve je sad u dubokom snegu.

Knjaz Nikolaj Rodionovič Rjepnin, ofucan, usamljen, stajao je sad tamo. Niko tog čoveka, pri izlasku, nije ni pogledao. Niko mu ni imena u Mil Hilu nije znao. Razoružanih Poljaka bilo je tada, u Londonu mnogo. Taj čovek je, međutim, ovu priču započeo.

Mil Hil je letovalište, — jedno od onih londonskih predgrađa, koja se tamo nazivaju »prenoćišta«,
dormitory.
(
8
) Nastanjena su svetom koji ujutru odlazi u London, na rad, a uveče se vraća. Katkad, takvi ljudi provedu sate u železnicama. Radnički, sirotinjski kraj, nalazi se u istočnom Londonu, a samo, takozvani »bolji« svet među radnicima, može da iziđe i stanuje u okolini Londona. Oni, koji nose, oko vrata, belu kragnu. Zovu ih »radnici sa belom kragnom.«
White collar workers.
Oni stanuju u malim mestima u okolini, u beskrajnom nizu kućica sa bašticom, koje su, sve, na jedan sprat, kao kokošarnici i golubarnici. Među njima su se tad naseljavale hiljade Poljaka iz armije koja se, svud po svetu, tukla, ludačkom hrabrošću, a koju su sad razoružavali na britanskim ostrvima.

Onaj, ko je tada bio u Mil Hilu mogao bi o tom mestu da kaže samo toliko, da je, zavejano, ličilo, na božićnu čestitku, na karte koje Englezi, za Božić, šalju jedni drugima. Na tim čestitkama, sve je u snegu, iako snega nema. Svako je mesto zavejano, kakvo je možda nekad i bilo. Obično se na tim kartama vidi kako neke poštanske, starinske, kočije zastaju, koje je šest konja dovuklo. Na boku se vidi kočijaš koji na glavi ima visoki, engleski šešir, kakav je engleski šešir pre sto godina i bio. Tu su, na slici, i zečevi u snegu. Tu je i crkva koje ima u svakom mestu, — iako su sad prazne, skoro svud, po britanskom ostrvlju. Sve je u snegu, i dirljivo. Mil Hil je, tih dana, takav i bio.