Roman o Londonu 1 (13 page)

Kad je ušao u stanicu podzemne železnice, —
Piccadilly,
gomile putnika nose ga do stepenica, koje se automatski kreću. Silazi sve dublje u zemlju, kao da će odsad živeti samo u podrumu. Ta promena karte identiteta sasvim ga je snuždila. Sad više nema nade da će moći naći, u Londonu, neku sigurnu zaradu. Istina, ruski emigranti primaju, i sad još, neku malu pomoć, kao milostinju, od Komiteta, — sa ko zna čijeg fonda, — ali on je sa tim svetom prekinuo svaku vezu. Pita se šta da kaže danas svojoj ženi, kad stigne u Mil Hil? Ako joj kaže istinu, imaće da sluša, do ponoći, onaj tihi plač, od kojeg mu se diže kosa na glavi, — koji se jedva čuje, kao i dečiji, katkad, ali je jeziv. Sluša ga već godinu dana. Pomišlja, da bi bilo bolje, da je svratio u muzeje, gdje je toplo, a besplatno, ili u crkvu Svetog Džemsa, koja je Policiji blizu. Obilazak muzeja i porušenih crkava bili su mu postali jedina razonoda. Zato se ne plaća, a crkve priređuju koncerte, da bi privukle svet sa ulice. Gramofoni sviraju Baha, a katkad sviraju i orgulje. Sirotinja u crkvi i ruča. (Jede sendviče u polumraku, krišom, i drema u klupi.)

Bog je uteha.

Ostao je, dakle, sa ženom, na ulici, u Londonu, i sad je sasvim sigurno, da se ničem više ne može nadati. Ruski narod je, u prvom svetskom ratu, teško stradao, boreći se uz Englesku i Francusku, a stradao je, više nego drugi narodi, i u prošlom ratu. Za ruske carske oficire, međutim, koji su se našli u Londonu, već posle prvog svetskog rata, nema milosti. Iako ih je malo, iako su to sad, većinom, stari ljudi i bolesnici (a stare i njihove žene). Žena će ga opet, začuđeno, pitati: »Zašto je to tako?«

Ne treba u Londonu stavljati pitanja. Da nas ne bi lagali. Englezi i sami imaju poslovicu o tome, pa kažu: »Nemoj te stavljati pitanja, da vas ne bi lagali.«
»Do not ask questions not to be told lies.«
Kad je stigao u Mil Hil i izišao sa stanice, ni tada mu se još nije išlo kući. Bio je toliko iznemogao, da luta po zavejanim putevima, na koje pada hladnoća sumračja. Sneg je bio prestao da provejava. Šta da kaže ženi? Da joj ponavlja, kako ga je otac, koji je neko vreme bio u diplomatskoj službi cara, odveo, — kad se vratio iz Pariza, — u štab Brusilova(
82
), a posle u štab, takozvane »oslobodilačke armije« Djenikina, kako je, po očevoj volji, u jesen 1918, došao u Ekaterinodar, kud je bio stigao i Sazonov? Kako su Nemci bili došli u Ukrajinu, u Odesu, u Sevastopolj? Kako su putevi u Novočerkask bili blatnjavi? Čemu to? Kako ga je to dovelo u London? Kakve to veze ima sa Londonom? A eto, sad su, i u Londonu, takvi slični, dani.

Jedino, što sad treba učiniti, ne razmišljajući dalje, treba tu ženu, koju voli, da spase. Nagovoriti je da ode tetki. A posle, kad bude čuo da je spasena prosjačkog štapa, nek bude šta bude. Neće niko moći da kaže da je, jedan Rjepnin, upropastio ženu. Neće da ga ona gleda, kako leži mrtav u krvi, Čemu to? U pitanju je samo jedan trenutak. Ona je još mlada, lepa, vrlo lepa. Može se udati. Treba lagati. Treba joj, međutim, večeras reći, da je bio u policiji, i da će, sad, zaposlenje, sasvim sigurno, dobiti.

Kad je stigao u Mil Hil pred kuću majorovu, u kojoj su stanovali, mrak se i u taj zavejani ćorsokak bio spustio. Kucao je engleskim zvekirom na vrata. (Ima ga i na toj naerenoj kući.) Engleska mornarica bila je te zime, bacila na prodaju, velike zalihe, mornaričkih kaputa, koji su bili preostali iz rata, pa su se jeftino prodavali. Stoji u takvom kaputu, u Londonu, a kao da se opet u Rusiji nalazi. Njegova senka, tih dana, — kad pod nekom uličnom svetiljkom u Londonu prolazi, — liči na Eskima. Tih dana je njegova žena nudila po Londonu, novu lutku. Eskima. Od neke nove materije koja je bila od stakla, a činila se sastavljena od pahuljica snega.

Niko mu ne otvara vrata na kući.

Stoji na snegu u nedoumici.

Iako mu je žena morala već biti doma, prozori nisu osvetljeni. Kuca malo jače, alkom, i po drugi put.

Kao što to često biva, kad je čovek nesretan, u životu, ili iznemogao od gladi, ili probuđen u noći, u nepoznatoj kući, prestaje da vidi samog sebe, nego mu se čini, da je postao neko drugi. Na nekoj slici života koji nije njegov. Sa tim dvojnikom nas vezuju fantastične veze, koje se ne mogu protumačiti. Rjepninu se, to veče, pred svojim vratima, u tom zavejanom ćorsokaku, učini, da u vratima stoji slika, koju je u detinjstvu video, a koju je njegov otac bio upotrebio, pri jednoj debati, u Dumi. Na slici, oslonjen o zid, stajao je neki engleski radnik, sa kapom u ruci, a pored njega žena, sa malim detetom. Besposlica je bila velika te godine u Engleskoj, i, njegov otac, održao je govor, o tom, u Dumi. Da potkrepi ono, što je tvrdio, pokazivao je tu sliku. U sećanju, Rjepnin je sada vidi uveličanu, strašnu, kao u velikom ogledalu. Žena sa detetom u ruci stoji kraj njega i plače.

Tako je Rjepnin, u Londonu, tog trenutka, video da čovek, katkad, postaje ono, što je mislio da je slika, nečeg, što se događa daleko. Tek kad je, uznemiren, počeo da kuca, jako, u prozore, u kući se začu neka trka, neka vika, a vrata se, odmah zatim, otvaraju. Žena mu pada oko vrata, kao da se godinama nisu bili videli. Skakuće radosno u snegu. A oko nje i mače, koje je bilo istrčalo za njom.

Dok čovek stoji, kao smrznut, pred svojim vratima, žena mu klikće, isprekidano: kako ima nešto novo, i kako su vesti, dobre. Bila je u Londonu, a posle je posetila svoju staru poznanicu, graficu Panovu, babušku, koja sada živi sama i bavi se preprodajom ikona, slika, nakita. Imaju ugljena, imaju novina, a kupila mu je i knjižicu, koju je on toliko želeo. Aragona. »Elzu«. Palo joj je na pamet da babuški odnese skijaške haljine i obuću, neupotrebljenu, koje je bila kupila u Parizu. Babuška joj je to, sve, prodala, a kaže da će joj prodati i večernje haljine, koje joj sad i tako ne trebaju. Čudna je ta babuška. Ima tako dobro srce. Hoće svakom da pomogne.

Čovek onda odgovara svojoj ženi, da je zaboravio tu, babušku, Panovu, a moli je da udu, da ih susedi ne gledaju. Njemu je sve dosadno, oseća se čudno, tu, u snegu, kao da je u Sankt Petersburgu, ali u nekom drugom, ne svom, bivšem životu. U siromaštvu. U bedi. A oko njih je sneg i led, i svetle raskošne palate u snegu. Ni ta radost ženina, što je prodala te stvari, pa sad imaju čime da se zagreju, ne čini mu se neka sreća. Kao da čak i ne želi da napusti bedu, u koju je zapao. Iz jednog života, u drugi, nije tako lako preći, kao što je mislio. Čak ni nju ne voli, veselu.

Zašto se obradovala toliko? Čemu?

Iako je ta hladnoća muževljeva, vređa, ona ga ipak uvodi u kuću, trudeći se da ga razveseli. Babuška, Panova, kaže, da će joj prodati, ne samo večernje haljine, koje je donela iz Pariza, nego i kostime, za skije i obuću. Pojavili su se skijaši u Engleskoj, pa ne idu više uvek u Švajcarsku, u planine, nego i u Škotsku. Sve će joj te stvari prodati, lako. Večernje haljine, iz Pariza, traže se, a imaju sad, u Londonu, dobru cenu, privatno. Velika je bila nestašica, tih haljina, posle rata.

Dok Rjepnin sedi, pognute glave, kao da i ne sluša, to, ona počinje da mu pokazuje svoje večernje haljine, koje je spremila za prodaju. Dve-tri je već odnela babuški, ali sad oblači, najlepšu. U toj haljini bila je vrlo lepa, pre deset godina, u Parizu. Veliki je knjaz pitao: »Ko je ta žena?« Svi su je, to veče, smatrali, za najlepšu Ruskinju u Parizu. Njen muž je sad, zanemeo, gleda, onakvu, kakvu je vide, pre deset godina, u jednom drugom njihovom životu. Ona, posle, skida tu haljinu i meće je u kutiju, u kojoj, inače, nosi lutke u London, na prodaju. Njena lepota je i sad velika, ali tužna, kao lepota srednjovekovnih kraljica, u grobu, kad ga otvaraju. Za trenut opet blista kruna na glavi, drago kamenje, pa i visoko, belo, čelo, pa i svila, i biser, ali zatim i glava i telo nestaju u prahu. Ona se smeška tužno dok skida haljinu. Ostaje polugola. Priča, kako će, kad sve to proda, dobiti još toliko, da mogu živeti, bezbrižno, i do zime koja je daleko. Zatim mu prilazi, tako, polugola, mirisna, pa ga miluje po licu. Otkad je odsekla kosu i češće odlazi frizeru, kao da je preobražena i mnogo mlada. Glas joj guče. Oči su joj svetle. Dižući kutije na orman, ona pokazuje, do kukova, i golu nogu. Muž je vidi kao skulpturu. Telo joj se previja lako, a zrelo je. Uzgred, — kao da se nešto predomislila, — dodaje, da treba da mu kaže, da će, možda, uskoro, otići, na koji dan, u jednu bolnicu. Ne treba da brine. Toje sitnica. Nekiženski, mali problemi. Večeras, međutim, ima samo jednu želju. Da legnu. Da zaspi u njegovom zagrljaju. Spokojno, posle toliko neprospavanih noći.

Rjepnin, koji nikad nije raspravljao sa ženom seksualne probleme, u braku, i koji je ništa, nikad, nije pitao, kaže onda, učtivo (kao da su u Petersburgu): nada se da od njega ne krije ništa, zlo? Je li zaista sitnica?

Ona se smeje, veselo, pa uzvikuje:
Zut, zut,
(
83
) —
ce que femme veut, Dieu le veut.—
Što žena želi, i Bog hoće«. Ne skida pogled sa muževljevog lica. A dok mu prinosi čaj, i dok sedi kraj njega, kraj ognjišta, mače, koje je tog dana bilo prvi put okusilo mleko, posle toliko dana, seda pa briše nos, šapom, a trlja ga toliko da se čini, da će ga odvaliti.

Kad neka sreća zadesi nekog čoveka, i domaće životinje naslute to, valjda? Uveren da se radi, zaista, o nekoj ženskoj, sitnici, Rjepnin nije pitao ženu, ni kad će u bolnicu, ni u koju. Prešao je rukom preko čela i nastavio, tiho, umorno, da razgovara. Bila je ponoć kad se, na spratu, pored njihove postelje, ugasila sveća.

Idući dan, njegova žena vraća se, još veselija, iz Londona. Madam Panova uspela je da joj proda dve večernje haljine i dala joj je 60 funti. Obećava, da će i ostale večernje haljine njegove žene prodati i da će joj, svakako, dati, još sto, stopedeset, funti. Večernje haljine kupovale su se, i plaćale dobro, posle rata, u Londonu, ispod ruke.

Sirota žena se sad, često, smeje, a posle tako dugog očaja, puna je nade. Viče kao dete: »Šta da ti kupim, Nikolaj, kaži, šta da ti kupim?« To ponavlja skakućući po kući.

Često hoće da ga zagrli. Očigledno se nudi.

Njen muž, međutim, pognuo je glavu, kao da su mu sve večernje haljine, u Londonu, prostrte, i bačene, na glavu, pa jedva čuje i jedva vidi. Kako je to čudna varoš, — London, — misli. Večernje haljine igraju u toj varoši, u svakoj glavi. A gladni se šetaju po krovovima i sahranjuju u, naročita, daleka, groblja, jer nema za njih niko, čak ni krematorijum, da plati. Otkud da večernje haljine mogu da ulaze u život ljudi, kao što bi se mrtvaci vraćali, kroz zatvorena vrata, na kući, kad bi mogli? Koliko stanovnika ima London, — koliko večernjih haljina?

Pošto njegova žena ponavlja svoje pitanje, šta da mu kupi, pa ga ljubi, on, u nedoumici, snužden, počinje, ni sam ne zna zašto, da priča da je čitao o jednom Englezu, u podzemnoj železnici, koji je, kao i on, učestvovao u prvom svetskom ratu, pa ga zato voli. Taj Englez je pisao, da su perfektni atributi Engleske; da je sat, na crkvenom tornju, stao, a da ima čaja u kući. I meda na stolu(
84
). Neka mu, dakle, kupi sutra, malo meda, kad baš hoće da mu nešto kupi, — engleskog meda, koji je jeo u detinjstvu, u očevoj kući, kad mu je otac išao da prisustvuje sednicama, u Dumi. Pravog, engleskog, meda. Sad kad imaju vatre u ognjištu, i mleka na stolu, i za mače, svi će, pa i on, biti zadovoljni. To veče su, dakle, svi bili u kući sretni.

Čovek onda, iznenada, mršti se i saginje glavu, setivši se, da on sad, više ništa ne doprinosi, i da, od ženine zarade, živi. Neveseo je, i, svaki čas, ćuti. Pada mu na pamet da bi možda, i on mogao da proda svoja večernja odela, koja je, prvih dana, kad su došli u London, — pa su obilazili Engleze, sa princem Volkonskim, — morao da nabavi. (Da ih vide u staroj, ruskoj, uniformi, nisu hteli.)

Nastaje dakle gnjuranje u sanduke ispod kreveta, gdje drži odela, pa se žurno vade stvari i ređaju po postelji. Na vrhu, u kožnoj futroli su večernji šeširi.

U tom bivšem svetu, u Londonu, u koji su došli, ti visoki, tvrdi, crni, svileni, šeširi, bili su, neophodni. Englezi takve šešire nose i na ulici, a zovu ih
top hat.
Nosili su ih i na trkama. Samo što su tada sivi kao golubovi.

Smešno je samo to, što takve šešire nose i poslužitelji u bankama, raznosači, a smešno je i to, što se mogu, — budzašta, — iznajmiti, u radnjama koje su baš zato i otvorene u Londonu. Iznošeni, ti šeširi su se bacali, i pojavljivali u sirotinji Londona, a kad su se prodavali imali su nisku cenu. Šiling — dva, tri.

Bivši kapetan, u štabu Djenikina, to nije znao.

U nadi, da će i on, nešto, kad večernja odela proda, doprineti, čovek se smeši, kao dete, kad zaspi. Računa koliko li može dobiti, kad sve to proda? Zatim, tiho, počinje da se kikoće, kao luda. Žena ga začuđeno, i zabrinuto, posmatra. On onda stavlja taj večernji, svileni, šešir, na glavu i staje pred ogledalo. Kosa mu je razbarušena, i, na slepoočnicama, počela odnedavna, malo, da sedi. Sa tim šeširom na glavi, neobučen, u ofucanom, sobnom, ruskom, halatu, liči na skitnicu, vagabunda, i prosjaka. Nešto mrmlja.

»Šta kažeš?«

»Kažem, da bi se smejali, u Moskvi, da neko može ovakvog da me, sad, vidi. Nađa, onaj niz portreta, autoportreta, Rembranta, koje smo po raznim muzejima videli, jedan je od najluđih, doživljaja, koje smo imali. Te promene na Rembrantovom licu, — pa i na mom licu, — na svakom ljudskom licu, — najluđa su metamorfoza, mislim, koja se može doživeti. Oči postaju oči konja, mačaka, žaba, rupe, sline, šupljine, nosevi krompiri, repe, a podvaljci vise, kao prasci, krmače, lepinje. Nema većeg slikarskog dela, od tih autoportreta Rembranta. To je vanredan roman o životu, u zlatnoj svetlosti i boji. Kako je bio drzak, s početka, kad drži mladu ženu na krilu. Kako je bio ohol, kad je metnuo šešir sa nojevim perjem, na glavu. Taj flamanski, veliki šešir nikad neću zaboraviti. U čiju je boju bio pomešao, prvi put, boju jesenjeg lišća. Možda je tada bio mojih godina? A vidite li kako je snuždeno skrstio ruke, ovde, u muzeju? Sećate se? Lice je već podbulo. Kosa razbarušena; oči su tužne. Nos je naduven. U pretposljednjem portretu se već nemoćno smeška. U ovom, u Londonu, ni suza više nema. Ima samo jedna beskrajna, ljudska, tuga.«

Njegova žena mu, uplašeno, kaže, da na to ne treba misliti.

»Sećam se da sam se, nekad, grohotom, smejao, fotografijama i dagerotipijama u albumu, porodično — knjaževskom. Čudna mi čuda, mislio sam. Umro teča? Umrla tetka? Video sam i one naše, kanibalske, poslednje, fotografije, umrle sestrice u mrtvačkom sanduku. Knjaginjica Rjepnin? Sad vidim da je sve to, nehotična, glupa, fotografska, imitacija Rembranta. Roman ispisan koštunjavom rukom smrti, od kojeg, u životu ljudskom, drugog romana i nema. Metamorfoza. Znamo kako se svršava.«