Roman o Londonu 1 (33 page)

Dok je njen muž, sve to, brbljao, gospoda Krilov je ćutala. Pocrvenela bi samo, svaki čas, do ušiju. Lice joj nije bilo lepo, ne, nije, ali je bilo čudno, na tom lepom, amazonskom, telu. Iako je, ni Rjepnin, ni muž, nije bio ponudio da sedne, ona sede na pesak, pa se, posle čak i izduži na pesku. Ćutke. Skrstivši ruke, ispod glave.

Sa svojim podrugljivim osmehom, onda, i Rjepnin je bio seo, pa sede i Krilov. Krilov je pričao o hotelu. A gospođa Krilov nije ni slutila, valjda, šta se sve, od nje, vidi, dok tako leži, na vrelom pesku. Na sebi nije imala ničega, sem nekog crnog, poveza, na grudima, i na pojasu. Grudi su joj se otimale, svaki čas, da iz tog crnog preveza ispadnu, a povez, oko pasa, među nogama, bio je tako tanak, da su joj crne, kovrdžave, dlake, izvirivale ispod poveza, kad bi se pomakla. Ležala je na pesku, ćutke, a sa nekim čudnim osmehom na licu. A što je pri tome bilo najluđe, Rjepnin pomisli, da ona mora ZNATI, i, da baš TAKO i hoće, to, da se vidi, u njenom crnom bikiniju.

Posle dobrih četvrt sata, Krilov pozva Rjepnina u vodu. Otrča, uzviknuv, da mu je toplo. Za njim ustade i gospoda Krilov i pozva Rjepnina da plivaju. Zatim je potrčala prema moru. Trk joj nije bio ušeprtljen, kao što je, u žena, često. Naprotiv, trčala je vrlo lepo.

Kad ga je pozvala, Rjepninu se učini, kao da ta žena, već od prvog trenutka, ima, sa njim, neku nameru. Bilo mu je smešno.

Kao da je okean, međutim, bio rešio, da pokvari tu idilu kupača, u toj »veličanstvenoj« prirodi, i, da pokaže, da ume da bude još opasniji nego Crno more, pod Kavkazom, Sunce počinje, iznenada, da se gubi. Pada neka magla, kao zavesa, brzo. Sve beži iz vode, na obalu, a ne vidi se, tako reći, dalje, od nosa. Kao da je neki oluj dunuo, kupači trče po pesku i traže svoje odelo, obuću, traže decu, a svi trče, zatim, prema restoranu na raskrsnici, na drumu, koji se jedva još nazire. Iako je osvetlio svoje prozore. Trči i Rjepnin i traži bajsikl gospođe Foi, a zatim i on odlazi, prema restoranu, otkud dopire miris prženih jaja i bekona. Počela je da sipi neka hladna, kiša. Gomile kupača bile su zagatile ulaz u restoran. Kod jednog stola, primećuje svoje, nove poznanike. Hteo je da se skloni, ali mu gospoda Krilov maše rukom, da, kod njenog stola, još ima, jedno prazno mesto. Rjepnin je onda, oklevajući, prišao.

Ona je sad bila u nekim, tesnim, plavim, čakširama i nekom trikou kao da je cirkuska igračica. Njene krupne, tamne, oči gledale su ga pravo u zenice. Rjepnin je sad ličio, u belom, na nekog mornara. Pričala je da je ta magla, leti, samo jedna kratka, prolazna, prirodna, pojava, ali da je tu, u njenom zavičaju, zimi, klima strašna, — katkad, nedeljama. Ljudi onda sede i ćute, kraj ognjišta, a napolju se čuje, u mraku, samo krik galebova. Da se nije udala za stranca, da je morala, tu, da živi, dodade, ona bi bila poludela. Željna je Sunca.Hteli su da provedu leto u Francuskoj. Svi kažu da je tamo veselije. Krilov, međutim, ne može da ostavi bolnicu, a ona decu.

Krilov onda nekako smešno, žalostivno, dodade, da imaju samo dvoje. Sinčića i ćerčicu, — dodade nežno, tronuto. Rjepnin se trže, kad ču, kako gospoda Krilov hladno dodade, da je dvoje dosta.
Two is enough.

Krilov je, posle toga, zaćutao. Ustade, i reče, da ima svoja kola iza restorana, i, da će odvesti Rjepnina u hotel, zajedno sa njegovim bajsiklom.

Kad joj je muž otišao, gospoda Krilov upita Rjepnina zašto nije na letovanje doveo i suprugu? Zatim, dodade, da ona misli, da je bolje, kad supružnici odu, na letovanje, odvojeno. Obradovali su se, kad su čuli, da će doći, i on, u hotel gospođe Foi. Ako hoće, ona mu može pokazati uvale u okolini, koje su divne. Ona dobro poznaje obalu. To je obala njenog detinjstva. Lepa su i izletišta. Sa uspomenom na Tristana i Izoldu. Pocrvenela je, opet, do ušiju. Rjepnin se čudio tužnom izrazu tog čudnog lica, velikog kao mali balon. Ono je na njenom telu Amazone, ličilo, na neku sentimentalnu masku od gline. Gledala ga je željno i nije to ni krila. Kad u tom trenutku, pride, neka njena poznanica, u kostimu za kupanje ispod nekog, crvenog ogrtača, gospoda Krilov joj reče, predstavljajući Rjepnina, sa očiglednim zadovoljstvom: Mejdžori, ovo je princ Nikola.
Marjory, this is prince Nicholas.

PRI POVRATKU, sa obale okeana, — sa svojim novim poznanicima, — Rjepnina je gospođa Foi dočekala vrlo ljubazno, — valjda zato što nije došao dockan. U svojoj maloj kancelariji, ona mu daje raspored gostiju — pri stolu, u trpezariji, — koji liči na red igranke, na nekom, starinskom, balu, ispisan zlatnim slovima, — a, uzgred mu kaže, da je, za njega, uplaćen, boravak do 23. avgusta, zaključno. Na njegov račun, u hotelu, ide samo piće. Bar je u suterenu. Nada se da Rjepnin neće odbiti poziv, da učestvuje u društvenim igrama? Svi gosti učestvuju. Domaćici se to, u Engleskoj, ne odbija.

Rjepnin je bio prebledeo. Ponavlja da, on, u Londonu, ništa nije uplatio, i, da želi, da isplati sve račune, u hotelu. Mora da je to neka zabuna, — koju, ne razume. Gospoda Foi mu na to pokazuje pismo, od grafice Panove, i ček, koji je primila. Ako ima nešto protiv toga, to može urediti, u Londonu, kad se vrati. Njen hotel je privatan i, u njemu, mogu odsesti samo gosti koje Legija preporuči. Mora biti da je njegova žena to svršila? Ona ga gleda, kao mače, svojim, žućkastim, očima, pa se smeši. Rjepnin je bio pocrveneo. Na čeku vidi potpis Nađe.

Gospoda Foi je to primetila, pa se smeje.

Zatim ga moli, da mu pokaže mesto, njegovo, u trpezariji.

Uvodi ga, lično, u trpezariju, a pri ulazu mu predstavlja svog muža, i dodaje, nasmejana, da je on bivši Rus, sa čudnim imenom, koje ona jedva ume i da izgovori.
Konstantin Konstantinovič Sorokin.
Sad je komandir u kraljevskom vazduhoplovstvu. Kad su se uzeli promenio je ime. Uzeo je njeno. Sad mu se kaže:
Wingcommander Fowey.
Zar to nije šašavo?
Isn't it funny?
Gospođa Foi se smeje kao papagaj.

Sorokin je stajao u vratima i kaže Rjepninu:
»Rad vas vidjet, knjaz
.« A dodaje, da je ruski zaboravio.

To je neki, plavokosi, mladi lepotan, očigledno mlađi od svoje žene, sa malim, plavim, brčićima nad rumenim usnama. Korača kao da igra gopak(
201
), a gleda Rjepnina, nekim, sivim, ledenim, očima, mutnim kao opali, pa se smeši.

Rjepninu se taj mladi oficir ne dopada, od prvog trenutka, pa mu odgovara, hladno, engleski, podrugljivo:
»How d'you do.«
(
202
)

Zatim okreće leđa tom kameleonu i prilazi svom stolu, koji je bio među prvima, kraj vrata.

Nimalo mu se ne dopada mesto, koje mu je dato, ali je rešen da, prvi dan, ćuti, i sve otrpi.

Iako je Rjepnin, neko vreme u Parizu, bio činovnik, Poljskog Crvenog krsta, nije bio obukao poljsku uniformu. Kao ni ostali, mladi, ruski, carski, oficiri, nije odobravao stupanje u tuđu, makar i savezničku, vojsku. Bio je poznat kao nadmen Rus. Vređao se lako. Zbog sitnica naročito. Pazio je na sitnice, u ophođenju sa ljudima, a naročito strancima, — i ženama. Emigranti ruski, u Parizu, zvali su ga, podrugljivo
Knjaz Nuance«.
(
203
)

Iako je bila raskošna, trpezarija, u tom hotelu, bila je, pre valjda, neka ogromna, zimska bašta? Sa njenog staklenog krova, pored palmi, i skulptura, — koje su bile kopije antičkih, — visili su, kao neke, zelene, zmije, puzavci, ladoleži, bršljan i lovor, a među njima bilo je i belih, divljih ruža. Osvetljenje, bilo je kao u nekom herbarijumu.

Rjepnin je seo za sto, ljut, na Nađu, koja mu je, sa graficom Panovom, priredila to iznenađenje, sa isplatom boravka, unapred, pa se sad pitao, zašto je grafica Panova uspela da ga smesti, tako lako, u taj hotel, koji je bio tako čudan, kao neki propali, londonski klub. Očigledno je, to, morala biti neka vrsta milostinje.
Charity?

Trpezarija je imala jednog batlera odevenog u »morning kot«(
204
), a za poslugu, tri, mlade Engleskinje, u nekoj, — valjda kornvalskoj, — narodnoj, nošnji. U zelenim suknjicama i korzetima, sa crnim keceljicama, i velikim povezom na glavi, kao da su Holanđanke, ribarke. Posmatrao je goste u trpezariji, i, sve više, imao utisak, da je smešten u neko čudno društvo snobova, možda i aristokrata? Neki nepoznat svet, koji nije, kao onaj u Sankt Petersburgu, iz njegovog detinjstva. Mislio je, kad se smirio, i odljutio na Nađu, da joj, u prvom pismu, kaže, da je zapao u neku kuću punu ljudi i žena, među koje, za njega, niti ima povratka, niti želi povratak. To je neko Guliverovo putovanje, to njegovo letovanje, u koje se umešala ta babuška, grafica Panova. Jedino nju, nju, — svoju ženu, — može još da podnosi u životu, a druge ga žene ne privlače više, ni kad su nova poznanstva, a ne privlači ga više, ni seks, za koji, Englezi, tvrde, da je koren svega. Koren svega je ljubav, — ne seks. Prekoputa hotela koji se zove
KRIM,
ima jedan pab. Tamo, kažu, dolaze, svi, i iz ovog, raskošnog, hotela, uveče, i sede na travi. Piju pivo. Pivo je afrodizijak u Sntmaugnu.

»
Srednjij klas
, Nađa,
srednjij klas«.

Kod najbližeg stola, pored njega, sede tri Poljaka. Jedan nema ruku, a dvojica hodaju sa štakom. Nose uniformu englesku. Jedu i govore tiho, kao da su umorni. Vrlo se lepo ponašaju. Sa njima se pozdravio, već prvog dana ali, izbegava njihovo društvo. Tako su mladi. Podilazi ga jeza, kad vidi, kako ih je rat udesio.

To su invalidi koji ne učestvuju u igranci sa ženama.

Rjepninovi novi poznanici, lekar Krilov, i njegova žena, ručali su sa čovekom, koji je u nekom, svilenom, ruskom, domaćem, halatu. Sedeo je okrenut leđima Rjepninu. Rjepnin je imao da gleda samo njegovu vratinu, kao u nekog bika, i njegovu, izbrijanu lubanju, kao neku uveličanu, loptu bilijara. Na njegovom mestu, — na rasporedu gostiju, — pisalo je:
Captain Belaiev
. Rjepnin je to ime već bio čuo, i u Londonu. Bilo je ime sekretara, u jednom, ruskom, carskom, tajnom, oficirskom udruženju. Taj čovek je jeo mnogo, a udvarao se lekarevoj ženi. Uz svaki zalogaj skoro, pijucnuo bi malo piva. Gospođa Krilov je sad bila odevena kao neka gimnastičarka sišla sa trapeza. Na morskoj obali, polugola, izgledala je mnogo lepše. Nos, koji joj se bio zacrveneo, pudrovala je, sad, često. Rjepninu se smeškala vrlo ljubazno.

Iza njih, kod jednog stola, u uglu, Rjepnin je video jednu damu koja je sedela sa devojčetom, koje je bilo, nogom, obuhvatilo nogu stola, a koje je stalno zapitkivalo nešto majku. Mati joj je bila dugonoga, jedna od onih tankih Engleskinja, koje su građene lepo. Noge su joj bile duge, čudno. Bila je opaljena Suncem. Fine, plemenite crte sagorelog lica, nazirale su se, ali kao pokrivene, smežuranim, svilenim papirom. Bilo je čudno, to, u profilu, kao i njene modre, krupne oči, velike ribe. Jezive. Kraj svega toga ta žena se činila privlačna.

Imala je bujnu, plavu, svilenu kosu, koja joj je visila na razgolićena pleća, a koja je bila nepovezana i duga, kao u Engleskinja u davno doba.

Njeno devojče, koje je bilo lepo, a ličilo na mater, imalo je i čudne oči materine, zaokrugljene dubokim, tamnim, modrim, kolutovima. Ona je prstima skupljala mrvice na stolu, kao da skuplja neku šećerlemu.

I mati i kći bile su odevene čudnovato, ali skupoceno.

Kad se ta žena, okrenula, iznenada, prema Sorokinu, koji joj je spuštao neke paketiće, pored sandala, ispod stola, Rjepnin se trže, tek tada. Na licu te žene, vide nešto, kao da je bela maska, od kreča, u kojoj su samo velike, modre, oči, bile nepovređene, a bez obrva. Očigledno je to lice bilo spaseno, teško, iz nekog požara. Koža je, oko očiju, bila, i sad, naborana, a usta su bila bleda, skoro bezbojna.

Bila je, primetno, vesela.

Sorokin je gledao u njene oči, u njeno lice, mirno, kao da, ni traga, od požara, na tom licu nema. Rjepninu je trebalo nekoliko minuta da se pribere, i, da, kod njega, na mesto užasa, nastupi osećaj sažaljenja. Ta glava, to lice, bilo je, i dalje, grozna maska, ali, polako, i kod Rjepnina, poče da ostavlja utisak neke, čudne, teatralnosti, maske, — koja nije bila ružna, nego samo strašna.

Kad je potražio ime na tom mestu rasporeda, pisalo je:
Mrs. & Miss Peters.

Zaricao se da ne skida pogled sa nje, i njene glave, da bi se navikao na to lice, do trenutka, kad če morati da stoji, pred njom, kad je bude upoznao. Da stoji, tako, kao da je ona, jedna više, od tih ekscentričnih Engleskinja, Londona. Poznanstvo sa letovanja. Ništa više. Želeo je da, na njegovom licu, ne primeti, ni jednu crtu užasa koji je osetio tako iznenada. Čak je imao ludu pomisao da je, to lice, izgorelo, svakako, nedavno, a da će se prolepšati, opet, sa godinama. Divio se i Sorokinu što može tako mirno, laskavo, da gleda u to lice. Setio se da je taj mladi čovek morao, u ratu, u svetu avijatičara, videti, više takvih lica. Kod muškaraca. Drugova.

Prve su bile sele, u trpezariji, za sto, dve dame, u crnini, koje je bio pozdravio pri ulasku, ali koje pogleda, pažljivije, tek sad. Hteo je da vidi sve, sa kojima ruča, sa namerom da napiše pismo Nađi, to veče, i opiše svet u kom se našao, na svom letovanju, na obali okeana.

To su bile, očevidno, usedelice, koje su sedele skoro nepomično, ćutke, a jele vrlo lepo, ali, kao što se jede, u strogim školama. Možda su te žene bile, u mladosti, i lepe, — sad su bile sasušene, blede, kost i koža, ispod svojih bluza i sukanja. Na njihovom mestu, na rasporedu, pisalo je:

Countess M. & countess B.
Tako. I više ništa. One su, kad je on ušao, i pozdravio ih, odgovorile lepo, — sa nekim tužnim osmehom, — ali nikog nisu, ni pogledale, za vreme ručka. »Gospođice iz instituta Smolni«(
205
) — pomislio je Rjepnin da, u pismu, napiše Nađi, o njima.

Nije još, ni slutio, da će, uzalud, pokušavati da te dve, stare, dame upozna, da progovori reč-dve, učtivo, sa njima. Da će, i kad ih bude jednom sreo, u šetnji, na ulici, one preći na drugu stranu trotoara, i, pokazati mu, jasno, da ne žele, nikog, iz hotela, za poznanike. Nikad nije doznao ko su.

Prekoputa, kod krajnjeg prozora trpezarije, sedela su dva oficira koji su imali na sebi, još uvek, uniformu Poljaka, iz rata. Kraj zida, oni su nešto raspravljali bez prekida, i bez smeha. Žurili su se, sa ručkom, i prvi otišli sa ručka.

U tom uglu trpezarije, bila su, pri stolu, i dva para. Oni su sedeli kod najlepših stolova, na kojima je bilo cveća, i nasred stola, po jedan minijaturni brod Kornvala, jedrilice, iz srednjeg veka. Od lima, i, kao neka igračka. Sa stegom od srebra, Svetog Đorda Engleza.

Jedan od tih parova, — koji je bio, očigledno, svet za sebe, katkad je izmenjao reč-dve, tiho, preko stola. — Morao je biti, po mišljenju Rjepnina, vrlo imućan. Kroz širom otvorena vrata trpezarije i predsoblja, Rjepnin je bio primetio šofera, koji ih je dopratio, i nosio, za njima, dve pudle, na rukama, od kojih je jedna bila crna, a druga, manja, bela. Belu je smestio pored njihovog stola, na stolicu, a crnu je izneo iz trpezarije. Digla je glavu u njegovom naručju, kao da ne želi, da je odnesu, ali nije zalajala. Par, za tim stolom, morao je pasti u oči, svakom, u trpezariji, pa je i Rjepnin, i nehotice, ostao zagledan u njih, nekoliko minuta, tako, da su to i oni primetili. A trgao se, kad je primetio, da su to i oni primetili.