Levijatan (10 page)

- Tako mu i treba, Judi - osećajno kaza Renata. - Nema ničeg odvratnijeg od izdaje.

Fandorin strpljivo ponovi svoje pitanje:

- Ipak, profesore, da li je velika v-vrednost marame?

- Ne bih rekao. To je pre raritet, neobična stvarčica.

- A zašto sve vreme u tu m-maramu nešto uvijaju - čas Kuran, čas Šivu? Da nema taj komad svile neko sakralno značenje?

-Nikad ništa slično nisam čuo. Jednostavno - slučajna podudarnost. '

Komesar Goš stenjući ustade i ispravi utrnula ramena.

- M-m, da, zanimljiva priča, ali, avaj, našoj istrazi ništa ne daje. Teško da ubica tu krpu čuva kod sebe kao sentimentalni suvenir - reče on sanjalački. - A lepo bi bilo. Izvuče neko od vas, dragi osumnjičeni, svilenu maramu sa rajskom pticom, tek onako, iz rasejanosti, i izduva nos. Tu bi stari Goš znao šta mu je činiti.

I detektiv se nasmeja, smatrajući svoju šalu veoma duhovitom. Klarisa je prekorno gledala neotesanca.

Komesar uhvati njen pogled i začkilji:

- Uzgred, madmazel Stamp, imate divan šešir. Sa stilom, poslednji pariski šik. Jeste li skoro navraćali u Pariz?

Klarisa se u sebi sva zgrči i ledenim tonom odgovori:

- Šešir je kupljen u Londonu, komesare. A u Parizu nikada nisam bila.

U šta je tako netremice gledao mister Fandorin? Klarisa proprati njegov pogled i poblede.

Diplomata je razgledao njenu lepezu od nojevog perja, na čijoj se koštanoj ručki zlatio natpis:
Meilleurs souvenirs! Hôtel AMBASSADEUR. Rue de Grenelle, Paris.
^{10}

Kakva neoprostiva omaška!

4. meseca 5. dana
Nadomak Eritrejske obale

Dole zeleni pojas mora,
U sredini žuti pojas peska,
Gore plava traka neba.
Takvih je boja
Afrike steg.

O
vaj trivijalni petostih plod je mojih gotovo dvočasovnih nastojanja da dostignem duhovnu harmoniju. Prokleta harmonija nikako nije htela da se ponovo uspostavi.

Sedeo sam na krmi sam, gledao turobnu obalu Afrike i oštrije nego ikad ranije osećao svoju beskrajnu usamljenost. Dobro je što su mi od detinjstva usadili naviku da vodim dnevnik. Pre sedam godina, kada sam kretao na školovanje u daleku zemlju Furansu, potajno sam maštao da dnevnik sa mog putovanja bude jednom objavljen kao knjiga i donese slavu meni i čitavom rodu Aono. Ali, avaj, suviše je nesavršen moj um, a osećanja odveć obična da bi ta jadna hartija mogla da se meri s velikom dnevničkom literaturom davnih vremena.

Pa ipak, bez ovih svakodnevnih pribeleški meni bi se verovatno pomutio razum.

Čak i ovde, na brodu koji plovi u Istočnu Aziju, samo su dva predstavnika žute rase - ja i Kinez-evnuh, dvorski činovnik 11. ranga, koji je u Pariz putovao da nabavi parfimerijske i kozmetičke novotarije za caricu Cu Ši. Radi štednje on putuje drugom klasom, veoma se snebiva, a naš razgovor je prekinut onog časa kada je saznao da ja putujem prvom. Kakva sramota za Kinu! Na mestu tog činovnika ja bih najverovatnije umro od poniženja. Konačno, obojica na ovom evropskom brodu predstavljamo veliku azijsku silu. Razumem duševno stanje činovnika Čanga, ali mi je veoma žao što se stidi glavu da promoli iz svoje tesne kabine - imali bismo o čemu da porazgovaramo. To jest, ne da porazgovaramo nego da razmenimo misli pomoću papira i četkice. Jeste da govorimo različitim jezicima, ali hijeroglifi su nam isti.

Nije to ništa, govorim sebi, drži se. Ostalo je još sasvim malo. Još koji mesec i ugledaćeš svetlosti Nagasakija, a odatle je rodna Kagošima nadohvat ruke. Pa, neka mi povratak nagoveštava i poniženje i sramotu, neka i postanem ruglo svim svojim prijateljima! Samo da ponovo dođem kući! Na kraju krajeva, niko neće imati hrabrosti da me otvoreno prezre, svi oni znaju da sam ispunjavao očevu volju, a o naredbama se, kao što je poznato, ne raspravlja. Izvršio sam svoju dužnost, uradio ono na šta me obavezuje dug. Moj život je upropašćen, ali ako je to potrebno za dobrobit Japana... Dosta o tome!

Ipak, ko je mogao i da pomisli da će moj povratak u domovinu, poslednja etapa sedmogodišnjih iskušenja, biti ovako težak? U Francuskoj sam barem mogao da obedujem u samoći, mogao sam da uživam u šetnjama, u druženju s prirodom. Ovde, na parobrodu, osećam se kao zrno pirinča koje je greškom upalo u činiju s testom. Sedam godina života među riđokosim varvarima nisu učinile da se priviknem na neke njihove odvratne navike. Kada vidim kako prefinjena Kleber-san seče nožem krvavi biftek i zatim ružičastim jezikom oblizuje pocrvenele usnice, osetim mučninu. A ti engleski umivaonici u kojima odvod treba zatvoriti zapušačem i prati lice u prljavoj vodi! Pa užasna odeća, plod izopačenog uma! U njoj se osećaš kao šaran koga su uvili u masni papir i peku ga na žaru. Više od svega mrzim uštirkane okovratnike, od kojih se na bradi pojavljuje crvenkasti osip, i kožne cipele, pravo oruđe za mučenje. Kao istinski Azijat dozvoljavam sebi da po palubi šetam u lakom kimonu, dok se moji zlosrećni susedi za stolom pare u svojoj odeždi od jutra do večeri. Moje osetljive nozdrve pate zbog mirisa evropskog znoja, oštrog, uljano-masnog. Užasna je i navika okruglookih da se išmrkuju u maramice, da ih zajedno sa slinama vraćaju u džep, ponovo vade i ponovo se išmrkuju! Kod kuće mi to sigurno neće poverovati, reći će da sam sve izmislio. Mada je sedam godina dugo vreme. Možda sad već i kod nas dame nose te smešne turnire na zadnjici i gegaju se spotičući se na visokim potpeticama. Bilo bi zanimljivo videti Kjoko-san u takvoj odeći. Ona je već sasvim velika, trinaest godina. Još godinu-dve i nas će venčati. A možda i pre. Samo da što pre stignem kući.

Danas mi je uspostavljanje duhovne harmonije išlo naročito teško zato što sam:

1) Otkrio da je iz mog prtljaga nestao najbolji instrument, koji lako može da raseče i najdeblji mišić. Šta znači ta čudna krađa?

2) Za ručkom sam se ponovo našao u ponižavajućoj situaciji, mnogo goroj nego sa Karlom Smelim (vidi belešku od juče). Fandorin-san, koji se kao i ranije veoma interesuje za Japan, stao je da me ispituje o Bušidu i samurajskoj tradiciji. Zapodenuo se razgovor o mojoj porodici, mojim precima. S obzirom da sam se predstavio kao oficir, Rus je počeo da mi postavlja pitanja o oružju, uniformi, o pravilima službe imperatorske armije. Bilo je užasno! Kada se ispostavilo da ja nikad nisam čuo za Berdanovu pušku, Fandorin-san me je pogledao veoma čudno. Sigurno je pomislio da u japanskoj armiji služe sve same neznalice. Od stida sam potpuno zaboravio na lepo ponašanje, istrčao sam iz salona - čime se, dakako, još više pojačala moja zbunjenost.

Dugo nisam mogao da se smirim. Prvo sam se popeo na gornju palubu, gde je najveća pripeka i zato nema žive duše. Skinuo sam sve osim poveza oko bedara i pola sata usavršavao tehniku udarca mavaši geri. Kada sam postigao potrebnu kondiciju i kad je sunce počelo da se čini ružičastim, seo sam u pozu zazen i četrdeset minuta pokušavao da meditiram. Tek nakon toga sam se obukao i krenuo na krmu, da pišem tanku.

Vežbe su mi pomogle. Sada znam kako da sačuvam obraz. Za večerom ću reći Fandorin-sanu da nam je zabranjeno da sa strancima razgovaramo o imperatorskoj armiji, a da sam tako žurno istrčao iz salona zato što me je uhvatio strašan proliv. Mislim da će zvučati ubedljivo i da u očima suseda neću izgledati kao nevaspitani divljak.

ISTOG DANA, UVEČE

Ma kakva harmonija! Desila se katastrofa! Iako mi sramno drhte ruke, treba odmah zapisati sve detalje. To će mi pomoći da se koncentrišem i donesem pravu odluku. Zasad samo činjenice, zaključak kasnije.

Dakle:

Večera u salonu
Vindzor
počela je kao i obično u 8 časova. Mada sam ja bio naručio salatu od cvekle
(red beet),
konobar mi je doneo polusirovu krvavu govedinu. On je, dakle, čuo
red beef.
Zabadao sam viljušku u sočnu, krvavu plot ubijene životinje i s pritajenom zavišću gledao kapetanovog prvog pomoćnika koji je jeo veoma privlačan ragu od povrća s posnom piletinom.

Šta je još bilo?

Pa, ništa posebno. Kleber-san se, kao i uvek, žalila na migrenu, ali je jela s velikim apetitom. Ona odlično, predivno izgleda, klasični primer lakog nošenja trudnoće. Ubeđen sam da će, kada za to dođe vreme, dete iskočiti iz nje kao čep iz penušavog francuskog vina.

Pričalo se o vrućini, o sutrašnjem pristajanju u Aden, o dragom kamenju. Fandorin-san i ja upoređivali smo prednosti japanske i engleske gimnastike. Mogao sam da dozvolim sebi da budem snishodljiv jer je preimućstvo Istoka u odnosu na Zapad u toj sferi očigledno. A suština je u tome da su fizičke vežbe kod njih sport, igra, a kod nas - Put ka duhovnom samousavršavanju. Upravo ka duhovnom, zato što fizičko savršenstvo nema značaja i vuče se, kao dodatak, sam po sebi, kao što se železnička kompozicija vuče za parnom lokomotivom. Treba reći da se Rus vrlo interesuje za sport i čak je nešto čuo o borilačkim školama Japana i Kine. Jutros sam meditirao na gornjoj palubi ranije nego obično, i video sam tamo Fandorin-sana. Samo smo razmenili naklone, ali nismo stupili u razgovor zato što smo obojica bili zauzeti svojim poslovima: ja sam umivao dušu svetlošću novog dana, a on je, odeven u gimnastički triko, pravio čučnjeve, sklekove na jednoj pa na drugoj ruci i dugo dizao tegove, rekao bih veoma teške.

Zajedničko interesovanje za gimnastiku učinilo je našu večernju besedu neusiljenom, osećao sam se slobodnije nego obično. Pričao sam Rusu o džiu-džicu. On je slušao s usredsređenom pažnjom.

Oko pola devet (nisam obratio pažnju na tačno vreme) Kleber-san, koja je već popila čaj i pojela dva kolača, požalila se na vrtoglavicu. Kazao sam da se to dešava trudnicama kad se prejedu. Ona je moje reči zbog nečeg primila kao uvredu, a ja sam shvatio da sam rekao nešto što nije trebalo. Koliko puta sam se zaricao da neću usta otvoriti. Pa, učili su me mudri vaspitači: kada si u tuđem društvu, sedi, slušaj, prijatno se osmehuj i s vremena na vreme klimaj glavom - smatraće te za vaspitanog čoveka; u svakom slučaju, nećeš reći ništa glupo. Krasan je „oficir“ koji se razmeće medicinskim savetima!

Renije-san je istog časa skočio i ponudio se da damu isprati do kabine. Taj čovek je uopšte vrlo predusretljiv, a prema Kleber-san posebno. On je jedini kome još nije dosadila svojim neprestanim hirovima. Osvetlao je obraz uniforme, svaka čast.

Kada su oni izašli, muškarci su se premestili u fotelje i zapalili cigarete. Brodski lekar Italijan i njegova žena Engleskinja otišli su nekom pacijentu, a ja sam pokušao da utuvim konobaru da u moj omlet za doručak ne treba stavljati ni slaninu ni šunku. Mogli bi već da zapamte, posle ovoliko dana.

Posle dva-tri minuta tišine, odjednom začusmo prodoran ženski krik.

Najpre nisam odmah shvatio da to vrišti Kleber-san. Drugo, nisam razumeo da očajničko „Oskur! Oskur!“ znači „Au seceurs! Au seceurs!“
^{11}
Ali to ne opravdava moje ponašanje. Poneo sam se nečasno, nečasno. Nedostojan sam zvanja samuraja!

Ali, po redu.

Prvi je ka vratima poleteo Fandorin-san, za njim policajski komesar, zatim Milford-Stouks-san i Svitčajld-san, a ja sam se ukipio na mestu. Oni su, naravno, svi pomislili da u japanskoj armiji služe samo jadne kukavice! A ja prosto nisam shvatao šta se dešava.

Kada mi je konačno doprlo do mozga, bilo je kasno - na mesto događaja dotrčao sam poslednji, čak me je i Stamp-san pretekla.

Kabina Kleber-san nalazi se sasvim blizu salona, hodnikom peta vrata desno.

Preko leđa onih koji su pre mene dotrčali video sam neverovatan prizor. Vrata kabine bila su širom otvorena. Kleber-san je žalostivo stenjala ležeći na podu, a na njoj se nalazilo nešto crno, sjajno, nepomično. Nisam odmah shvatio da je to crnac ogromnog rasta. Bio je u belim pantalonama od lanenog platna. Iz crnčevog potiljka štrčala je drška mornarskog bodeža. Po položaju tela odmah sam shvatio da je crnac mrtav. Takav udarac, nanet u bazu lobanje, zahteva veliku snagu i preciznost, ali zato ubija munjevito, sigurno.

Kleber-san se nemoćno batrgala pokušavajući da se iskobelja ispod teškog tela koje ju je pritiskalo. Pored nje se uzrujano vrteo prvi oficir Renije. Lice mu je bilo belje od okovratnika na košulji. Korice bodeža okačene o boku - prazne. Prvi oficir bio je sasvim pometen: čas bi jurnuo da s trudne žene skine neprijatno breme, čas bi se okretao nama i nesuvislo počinjao da objašnjava komesaru šta se desilo.

Fandorin-san je jedini ostao hladnokrvan. On je bez većeg napora podigao i odvukao u stranu teški leš (odmah sam se setio gimnastike sa tegovima), pomogao je Kleber-san da se smesti u fotelju i dao joj vode. Tu sam se i ja osvestio, prišao sam joj i brzo proverio: ni rana, ni uganuća, čini se, nema. Da li ima unutrašnjih povreda, videće se kasnije. Svi su bili toliko uzbuđeni da nikog nije iznenadio pregled koji sam napravio. Beli su ubeđeni da su svi Azijati pomalo vračevi i da vladaju vidarskom veštinom. Puls Kleber-san bio je 95, što je potpuno razumljivo.

Ona i Renije-san su, upadajući jedno drugom u reč, ispričali sledeće:

Prvi oficir:

Doveo je Kleber-san do kabine, poželeo joj prijatno veče i oprostio se od nje. Ali, nije stigao da odmakne ni dva koraka kada je začuo njen očajnički krik.

Kleber-san:

Ušla je, upalila električnu sijalicu i kraj toaletnog stočića ugledala džinovskog crnog čoveka koji je u rukama držao njene koralne perle (te perle sam kasnije zaista video na podu). Crnac je ćutke jurnuo na nju, oborio je na pod i zgrabio ogromnim ručerdama za grlo. Ona je počela da viče.

Prvi oficir:

Upao je u kabinu, ugledao užasnu (on je rekao ,,fantastičnu“) scenu i u prvom trenu se zbunio. Zgrabio je crnca za ramena, ali tog diva nije mogao da pomeri ni za palac. Tada ga je udario čizmom po glavi, ali opet bez ikakvog rezultata. Tek potom je, plašeći se za život madam Kleber i njenog mališana, izvadio iz korica bodež i naneo jedan jedini udarac.

Pomislio sam da je, mora biti, burna mladost prvog oficira protekla u tavernama i bordelima, gde od umeća vladanja nožem zavisi ko će se ujutro otrezniti, a koga će odneti na groblje.

Dotrčali su kapetan Klif i doktor Trufo. U kabini je postalo tesno. Niko nije mogao da shvati kako se na
Levijatanu
našao Afrikanac. Fandorin-san je pažljivo pogledao tetovažu koja je prekrivala grudi ubijenog i rekao da je takvu već viđao, ranije. Ispostavilo se da je tokom nedavnog balkanskog konflikta bio u turskom zarobljeništvu i tamo video crne robove sa upravo takvim cik-cak belezima koji se koncentrično razilaze od bradavica. To je ritualna šara plemena Ndanga, koje su arapski trgovci robljem nedavno otkrili u samom srcu ekvatorijalne Afrike. Muškarci Ndanga su veoma traženi na tržištima čitavog Istoka.