Levijatan (11 page)

Meni se učinilo da je Fandorin-san sve to izgovorio sa pomalo čudnim izrazom lica, kao da je zbog nečeg zabrinut. No, moguće je da grešim - mimika Evropljana prilično je čudna, ne podudara se s našom.

Komesar Goš je odsutno slušao diplomatu. Onda je rekao da njega kao predstavnika zakona interesuju samo dva pitanja: kako je crnac dospeo na brod i zašto je napao madam Kleber.

Tada se pokazalo da su nekima od prisutnih u poslednje vreme na tajanstven način počele da nestaju stvari iz kabina. Setio sam se i ja svog gubitka, ali sam ga, naravno, prećutao. Dalje je bilo utvrđeno da je neko čak video ogromnu crnu senku (mis Stamp) ili crno lice koje je virilo kroz prozorčić (misis Trufo). Sada je jasno da to nisu bile halucinacije, niti plod ženske uobrazilje.

Svi saleteše kapetana. Jer, nad svakim putnikom je svih ovih dana lebdela smrtna opasnost, a uprava broda o tome nije imala pojma. Klif-san je bio grimiznocrven od stida. Mora se priznati da je njegovom autoritetu nanet težak udarac. Ja sam se taktično okrenuo u stranu da bi on manje patio zbog gubitka časti.

Zatim je kapetan zamolio sve očevice incidenta da pređu u salon
Vindzor,
i tu nam se obratio rečima punim snage i dostojanstva. Pre svega, izvinio se zbog onog što se desilo. Zamolio je da nikom ne pričamo o ovom „bolnom slučaju“ jer na brodu može doći do masovne histerije. Obećao je da će mornari odmah prečešljati sva spremišta, međuprostore, ostave, skladišta, čak i spremišta za ugalj. Dao je garanciju da nikakvih crnih provalnika na njegovom brodu više neće biti.

Kapetan je dobar čovek. Pravi morski vuk. Govori nezgrapno, kratkim rečenicama, ali vidi se da mu je duša jaka i da mu je stalo do svog posla. Čuo sam kako je Trufo-sensej jednom pričao komesaru da je kapetan Klif udovac i da kćer-jedinicu, koja se vaspitava u nekom pansionu, voli iznad svega. Mislim da je to vrlo dirljivo.

Eto, čini mi se da polako dolazim k sebi. I redovi su ravniji, ruka više ne drhti. Mogu da pređem na ono najneprijatnije.

Prilikom letimičnog pregleda madam Kleber obratio sam pažnju na to da nema krvavih podliva. Pale su mi na um neke misli koje bi vredelo podeliti sa kapetanom i komesarom. Ali najpre sam želeo da umirim trudnu ženu, koja nikako nije mogla da se povrati nakon šoka već je, naprotiv, bila čvrsto namerena da sebe dovede do stanja histerije.

Rekao sam joj najnežnijim tonom:

- Možda crnac uopšte nije hteo da vas ubije, madam. Iznenada ste ušli, upalili svetlo i on se naprosto uplašio. Pa, on...

Nije mi dozvolila da završim.

-On se uplašio? - prosiktala je Kleber-san s neočekivanim besom. - Ili ste se možda vi uplašili, mesje Azijate? Mislite da nisam primetila kako ste iza tuđih leđa proturali svoju žutu njušku?

Još me niko i nikad nije tako uvredio. Najgore je što nisam mogao da se pravim kako su to besmislene reči histerične lude, i da se ogradim prezrivim osmehom. Kleber-san me je ubola u najosetljivije mesto!

Nisam imao šta da odgovorim. Strašno sam patio, a ona me je gledala s ponižavajućom grimasom na ljutitom, uplakanom licu. Da je u tom trenutku mogao da me proguta čuveni hrišćanski pakao, neizostavno bih pritisnuo ručicu otvora za ulazak. Najgore je bilo to što mi se na oči navukla crvena koprena pomame, a tog stanja se bojim više od svega. Upravo u stanju pomame samuraj preduzima postupke pogubne po karmu. Zatim mora čitavog života da iskupljuje krivicu za taj jedan jedini tren gubitka kontrole nad sobom. Može se tada učiniti i nešto za šta čak ni sepuku neće biti dovoljan.

Izašao sam iz salona uplašivši se da se neću uzdržati, i da ću toj trudnoj ženi uraditi nešto užasno. Ne znam da li bih mogao da se savladam da mi je nešto slično rekao muškarac.

Zaključao sam se u kabini i izvukao vreću s egipatskim tikvama, kupljenim na pijaci u Port Saidu. One su male, veličine glave, i veoma čvrste. Kupio sam pedeset komada.

Da bih s očiju sprao skerletnu koprenu, stao sam da vežbam direktan udarac ivicom dlana. Usled krajnjeg uzbuđenja udarac je ispadao loš: tikve se nisu cepale na jednake polovine, nego na sedam ili osam delova.

Teško mi je.

4. meseca, 7. dana
U Adenu

R
uski diplomata je čovek dubokog, gotovo japanskog uma. Fandorin-san ima neevropsku sposobnost da pojave sagleda u svoj njihovoj punoći, ne gubeći se u sitnim detaljima i tehničkim pojedinostima. Evropljani su neprevaziđeni eksperti u svemu što se tiče
umeća,
oni sjajno znaju
kako.
Mi Azijati, pak, posedujemo mudrost jer razumemo
zašto.
Za dlakave je proces kretanja važniji od krajnjeg cilja, a mi ne skidamo pogled sa zvezde-vodilje koja treperi u daljini, i zato često nemamo vremena da se valjano osvrnemo oko sebe. Upravo zato beli na svakom koraku izlaze kao pobednici u sitnim čarkama, a žuta rasa čuva svoj nepokolebljivi mir, odlično znajući da je sve to samo sitno trčkaranje koje ne zaslužuje pažnju. U glavnom, jedino važnom, pobeda će svejedno biti naša.

Naš imperator se odlučio na veliki eksperiment: da spoji istočnjačku mudrost sa zapadnim umom. Mi Japanci smerno poimamo evropsku nauku svako-dnevnih osvajanja, ali u isto vreme ne ispuštamo iz vida krajnji cilj čovekovog postojanja - smrt i višu formu bića koja za njom sledi. Riđokosi su suviše individualisti, dragoceno „ja“ im zaklanja oči, iskrivljuje sliku sveta i ne dozvoljava da na probleme pogledaju iz različitih uglova. Duša Evropljanina gvozdenim je ekserima zakucana za njegovo telo, nije joj dato da se vine.

Ako je, pak, i Fandorin-san sposoban za prosvetljenje, to sigurno duguje poluazijskoj prirodi svoje domovine. Rusija je u mnogo čemu nalik Japanu: i to je Istok koji teži Zapadu. Samo, za razliku od nas, Rusi zaboravljaju zvezdu prema kojoj brod drži kurs, i suviše vrte glavom oko sebe. Istaći svoje „ja“ ili ga uliti u moćno „mi“ - u tome je suprotnost između Evrope i Azije. Čini mi se da Rusija ima velike šanse da sa prvog puta pređe na drugi.

Ali, isuviše sam se upustio u filozofiranje. Vreme je da opišem Fandorin-sana, i jasnoću uma koju je on ispoljio. Zapisaću redom sve što se desilo.

Levijatan je još pre svanuća uplovio u Aden. O toj luci u mom bedekeru piše: Adenska luka, taj Gibraltar Istoka, služi Engleskoj kao spona sa Ost-Indijom. Ovde se parobrodi opskrbljuju ugljem i dopunjavaju rezerve slatke vode. Značaj Adena je neizmerno porastao nakon otvaranja Sueckog kanala. Sam grad, uostalom, nije velik. U njemu postoje prostrana lučka skladišta, brodo-gradilište, nekoliko faktorija, kancelarije, hoteli. Grad je planski građen. Suvoću tla kompenzuje 30 drevnih rezervoara za kišnicu koja se sliva sa planina. Aden ima 34000 stanovnika, uglavnom Indijaca-muslimana. Zasad se moram zadovoljiti ovim šturim opisom zato što lestve još nisu spuštene, nikoga ne puštaju na obalu. Razlog je tobože sanitarno-karantinska inspekcija, ali mi, vazali vindzorske kneževine, znamo šta je istinski uzrok meteža: mornari i obalska policija pretražuju ceo gigantski brod u potrazi za crncima.

Posle doručka ostali smo u salonu da sačekamo rezultate racije. Upravo tada je između policijskog komesara i ruskog diplomate vođen važan razgovor, kome su prisustvovali svi naši (eto, oni su za mene čak ,,naši“).

Najpre se govorilo o crnčevoj smrti, zatim je razgovor, kao i obično, prešao na pariska ubistva. Nisam uzimao učešća u pričama o toj temi, ali sam slušao veoma pažljivo, mada mi se u prvo vreme činilo da će opet hvatati zelenog majmuna u bambusovom šipražju i crnu mačku u mračnoj sobi.

Stamp-san je kazala: „Dakle, sve same zagonetke. Neshvatljivo je kako se crnac našao na brodu, neshvatljivo je zašto je hteo da ubije madam Kleber. Potpuno isto kao u Ri de Grenel. Ponovo mistika.“ Tu Fandorin-san odjednom reče: „Nikakve mistike nema. S crncem zaista još nije sve jasno, a što se tiče događaja u Ri de Grenel, slika je, po mom mišljenju, više ili manje jasna.“

Svi su uprli u njega poglede pune nedoumice, a komesar se zajedljivo osmehnuo: „Zaista? Deder, baš me zanima da čujem.“ Fandorin-san: „Mislim da je bilo ovako. Uveče je na vrata vile u Ri de Grenel došao neko...“

Komesar (s glumljenim ushićenjem): „Bravo. Genijalna pretpostavka!“

Neko se nasmejao, ali je većina slušala s nesmanjenom pažnjom s obzirom da diplomata nije od onih koji bacaju reči u vetar.

Fandorin-san (nastavlja s nepomućenim mirom): „neko čija pojava nije kod slugu pobudila ni najmanju sumnju. Bio je to medicinar, možda u belom mantilu i sigurno sa doktorskom torbom. Neočekivani gost je rekao da svi koji se nalaze u kući treba da se okupe u jednoj prostoriji zato što se, po odluci gradskih vlasti, svim Parižanima daje preventivna vakcina.“

Komesar (počinje da se ljuti): „Kakvo je to fantaziranje? Kakva vakcina? Zašto sluge treba da veruju prvom probisvetu koji naiđe?“ Fandorin (oštro): „Biće dobro ako uskoro ne budete ražalovani iz zvanja
istražitelja za specijalne zadatke
u zvanje
istražitelja za ne baš važne zadatke,
mesje Goš. Vi nepažljivo čitate svoje sopstvene materijale, a to je neoprostivo. Poglednite još jednom članak iz
Soara
gde se govori o vezi lorda Litlbija i međunarodne avanturist-kinje Mari Sanfon.“

Detektiv stade da pretura po svojoj crnoj fascikli, izvuče traženu belešku, prelete je očima.

Komesar (sležući ramenima): „Pa šta?“

Fandorin-san (pokazujući prstom): „Pa, evo, ovde dole. Vidite - početak sledećeg teksta:
EPIDEMIJA KOLERE JENJAVA?
i dalje o
energičnim preven-tivnim merama pariskih medicinara“
Trufo-sensej: „Odista je tako, gospodo. Pariz se čitave zime borio s naletima epidemije kolere. U Doveru su čak uveli sanitarnu kontrolu trajekata koji dolaze iz Kalea.“

Fandorin-san: „Upravo zato pojava medicinskog osoblja nije kod posluge izazvala nikakvu sumnju. Posetilac se verovatno držao veoma samouvereno i govorio ubedljivo. Možda je rekao da je već pokasno, da treba da obiđe još nekoliko kuća, ili nešto u tom tonu. Sluge, očigledno, nisu htele da uznemiravaju domaćina kuće, znajući da ima napad kostobolje, a stražare sa sprata su, naravno, pozvali. Pa, injekcija se začas primi.“

Bio sam ushićen pronicljivošću diplomate, on je tako lako rešio složenu zagonetku. Komesar Goš se zamislio.

„Hm, recimo da je tako - nezadovoljno reče on. - Ali, čime objašnjavate čudnu okolnost da vaš medicinar, otrovavši sluge, nije pošao na sprat stepeništem nego je zbog nečeg izašao na ulicu, preko ograde uskočio u vrt i razbio prozor u zimskoj bašti?“ Fandorin-san: „Razmišljao sam i o tome. Nije vam padalo na pamet da je prestupnika moglo biti dva: jedan je uklanjao sluge a drugi se za to vreme uvukao u kuću kroz prozor?“

Komesar (likujući): „Padalo mi je, gospodine pametnjakoviću, i te kako. Upravo na takav zaključak je i pokušavao da nas navede ubica. On je prosto želeo da zametne tragove - pa to je očigledno! Iz bifea je, otrovavši sluge, otišao gore, gde je naleteo na domaćina. Najpre će biti da je zločinac jednostavno razbio staklo vitrine, jer je pretpostavljao da u kući nema više nikoga. Lord je provirio iz spavaće sobe čuvši buku, i bio je ubijen. Posle tog neplaniranog incidenta zločinac se žurno povukao, ali ne kroz vrata nego kroz prozor zimske bašte. Zašto? Pa, da bi nas zavarao i da bismo pomislili da ih je bilo dvoje. Eto, vi ste zagrizli udicu. Ali taticu Goša ne možeš tako jeftino kupiti Komesarove reči bile su dočekane s odobravanjem. Renije-san je čak rekao: „Dođavola, vama ne treba gurati prst u usta!“ (To je slikovit izraz, rasprostranjen u evropskim jezicima. Ne treba ga shvatati bukvalno. Prvi oficir je hteo da kaže da je Goš-san veoma pametan i iskusan detektiv.)

Fandorin-san je sačekao malo, pa upitao: „To jest, vi ste svestrano izučili otiske đonova ispod prozora i došli do zaključka da je čovek samo skočio odozgo, a nije se penjao na prozor?“

Na to komesar ništa nije odgovorio, ali je Rusa pogledao prilično ljutito.

Onda je Stamp-san izgovorila rečenicu koja je razgovoru dala nov, još oštriji obrt.

„Jedan zločinac, dva zločinca - ja svejedno ne shvatam ono glavno: zašto je uopšte sve to bilo potrebno? - reče ona. - Jasno je da nije zbog Šive. Onda, zbog čega? Zbog marame naravno da nije, ma koliko ona bila lepa i legendarna!“

Fandorin-san reče tada sasvim običnim glasom, kao da se to podrazumeva samo po sebi: „Naravno da jeste, madmazel, upravo jeste zbog marame. Šiva je ionako uzet samo da se zametnu tragovi i zato je odmah, s najbližeg mosta, bačen u Senu, kao nepotreban.“

Komesar primeti: „Za ruske
bojare
(zaboravio sam šta znači ova reč, moram da pogledam u rečnik) pola miliona franaka možda ne znači ništa, ali većina ljudi misli drugačije. Dva kilograma čistog zlata nije baš
nepotrebno.
Previše ste se zaneli, gospodine diplomato.“ Fandorin-san: „Okanite se, komesare! Šta je pola miliona franaka u poređenju s blagom Bagdasara?“

„Gospodo, prekinite! -razmaženo uzviknu gnusna madam Kleber. - Ja samo što nisam ubijena, a vi uporno ponavljate jedno te isto. Dok vi, komesare, čeprkate po starom zločinu, zamalo se na vaše oči nije desio novi!“

Ta žena jednostavno ne može da podnese da nije u centru pažnje. Posle jučerašnjeg događaja trudim se da što manje gledam u nju - neodoljivo me nešto vuče da joj srednji prst zabijem u plavu žilicu što pulsira na njenom belom vratu. Jedan lak udarac bio bi sasvim dovoljan da taj gad nestane. Ali ovo pripada, naravno, oblasti zlih misli koje čovek čvrste volje mora da tera od sebe. Evo, zbacio sam zle misli u dnevnik i mržnja se malo stišala.

Komesar je ukorio madam Kleber. „Ćutite malo, gospođo, - strogo je kazao on. - Da čujemo šta je dalje smislio gospodin diplomata.“ Fandorin-san: „Čitava ta stvar može imati smisla samo u slučaju da je ukradena marama zbog nečeg veoma vredna. To je pod jedan. Po profesorovim rečima, vrednost same marame nije velika; mora zato biti da suština nije u samom komadu svile, nego u nečemu s čim je on povezan. To je pod dva. Kao što nam je poznato, marama je vezana za predsmrtnu volju radže Bagdasara, poslednjeg vlasnika brahmapurskog blaga. To je pod tri. Recite, profesore, da li je radža bio revnosni Prorokov sluga?“

Svitčajld-sensej (razmislivši): „Ne bih mogao pouzdano da kažem... Nije gradio džamije, Alaha nije pominjao u mom prisustvu. Radža je voleo da se evropski oblači, pušio je kubanske cigare, čitao francuske romane... Ah, da, za ručkom je pio konjak: znači, religiozne zabrane nije shvatao isuviše ozbiljno.“