Levijatan (12 page)

Fandorin-san: „Onda vam evo i pod četiri: ne odveć pobožni Bagdasar ne predaje sinu kao poslednji dar ništa drugo nego baš Kuran, pri tome zbog nečega uvijen u maramu. Pretpostavljam da je upravo marama i bila glavni deo poslanice. Kuran je ubačen tek onako... Ili su, možda, u beleškama, napisanim na marginama Bagdasarovom rukom, bile sadržane instrukcije kako pomoću marame naći blago.“

Svitčajld-sensej: „Zašto baš pomoću marame? Radža je mogao svoju tajnu da pribeleži negde na belinama knjige!“

Fandorin-san: „Mogao je, ali to nije uradio. Zašto? Upućujem vas na svoj argument broj jedan: da marama nije imala gotovo neprocenjivu vrednost, teško da bi radi nje bilo ubijeno deset ljudi. Marama je ključ za 500 miliona rubalja ili, ako vam se tako više dopada, za 50 miliona funti, što je približno isto. Po mom mišljenju, u istoriji čovečanstva nije postojalo takvo basnoslovno blago. Uostalom, moram vas upozoriti, komesare, da su, ako ne grešite i ako se ubica zaista nalazi na
Levijatanu,
moguće nove žrtve. I što se više budete približavali cilju, to su one verovatnije. Suviše je veliki ulog i suviše je visokom cenom plaćen ključ tajne.“

Nakon tih reči zavladala je grobna tišina. Logika Fandorin-sana činila se neoborivom i ubeđen sam da je mnoge podišla jeza. Sve osim jednog čoveka.

Prvi se pribrao komesar. Rekao je s nervoznim smeškom: „Imate bujnu maštu, mesje Fandorin. Ali što se tiče opasnosgi, tu ste u pravu. Samo, vi, gospodo, ne treba da se plašite. Opasnost preti jedino starom Gošu, i on to odlično zna. Takva mi je profesija. Ali neće me se lako dočepati!“ Tu on uputi preteći pogled svakome od nas, kao da nas izaziva na dvoboj.

Smešni, stari debeljko! Od svih prisutnih, on jedva da bi izašao na kraj u borbi prsa u prsa sa nosećom madam Kleber. U mom mozgu se pojavi zavodljiva slika: komesar sav crven u licu oborio mladu vešticu na pod i davi je svojim maljavim prstima-kobasicama, a madam Kleber ispušta dušu izbečenih očiju i isplazivši svoj ogavni jezik.

“Darling, I am scared!”
^{12}
- tanušnim glasićem propištala je doktorova supruga, obraćajući se svom mužu. On ju je umirujuće pomilovao po ramenu.

Zanimljivo pitanje postavio je crvenokosi i ružni M-S.-san (prezime mu je suviše dugačko da bih ga pisao celog): „Profesore, opipšte maramu malo podrobnije. Osim ptice s rupicom umesto oka, i trouglastog oblika, ima li marama još nešto čime se ističe?“

Treba reći da taj čudni gospodin učestvuje u razgovoru gotovo isto toliko retko koliko i ja. A ako i kaže nešto, onda to čini, kao i autor ovih redova, obavezno na neprikladan način. Tim više zaslužuje pažnju umesnost njegovog pitanja.

Svitčajld-sensej: „Koliko se sećam, osim rupice i jedinstvenog oblika, marama nema ništa osobeno. Ona je veličine veće lepeze, ali se pri tom lako može sakriti u naprstak. U Brahmapuru takva izuzetno tanka tkanina nije retkost.“

„Znači, ključ je u oku ptice i trouglastom obliku" - s neverovatnim ubeđenjem zaključi Fandorin-san.

Uistinu je bio veličanstven.

Što više razmišljam o njegovom trijumfu i uopšte o čitavoj toj priči, to je jača nedostojna želja da im svima pokažem da i Gintaro Aono nešto vredi. Imam i ja čime da ih iznenadim. Na primer, mogao bih da ispričam komesaru Gošu nešto interesantno o jučerašnjem incidentu sa crnim urođenikom. Uostalom, mudri Fandorin-san je priznao da mu u tom pitanju još nije sve sasvim jasno. Njemu nije jasno, a „divlji Japanac“ odjednom hop, i odgoneta zagonetku. Može da bude interesantno, zar ne?

Juče, uvredom izbačen iz koloseka, na neko vreme sam izgubio trezvenost misli. Zatim, smirivši se, stao sam da upoređujem, računam, i u glavi mi se formirala čitava logička shema koju nameravam da poturim policajcu. Neka dalje zaključuje sam. A reći ću komesaru sledeće:

Prvo ću ga podsetiti na grubosti koje je na moju adresu izrekla madam Kleber. To je bila krajnje uvredljiva primedba, uz to još učinjena javno. I učinjena je upravo u momentu kada sam hteo da iznesem svoja opažanja. Nije li kanila madam Kleber da mi zapuši usta? Zar nije sumnjivo, gospodine komesare?

Idemo dalje. Zašto se ona pretvara da je slaba kada je, u stvari, jaka kao sumo-rvač? Reći ćete: glupost, sitnica. A ja ću vam na to kazati, gospodine detektive: čovek koji se stalno pretvara, neizostavno nešto krije. Uzmite na primer mene. (Ha-ha. To, naravno, neću reći.)

Zatim ću komesaru skrenuti pažnju na to da evropske žene imaju tanku, belu kožu. Zašto snažni crnčevi prsti nisu ostavili na njoj ni najmanjeg traga? Zar to nije čudno?

I, konačno, kada komesar zaključi da ja nemam šta da iznesem osim dokonih pretpostavki azijatskog uma, saopštiću mu najvažnije, od čega će gospodin detektiv istog momenta da se prene.

„Mesje Goš, - reći ću s učtivim osmehom - ja nemam vaš blistavi um i ne pokušavam da se mešam u tok istrage (kako bih ja, neznalica, mogao tako nešto?), ali smatram svojom obavezom da skrenem vašu pažnju na još jednu okolnost. Vi sami kažete da se ubica iz Ulice Grenel nalazi među nama. Mesje Fandorin je izložio ubedljivu verziju kako su bile ubijene sluge lorda Litlbija. Vakcina protiv kolere - to je sjajno lukavstvo. Uz to, ubica ume da barata špricem. A šta ako u vilu u Ri de Grenel nije došao lekar-muškarac, nego žena, medicinska sestra? Ta, ona bi izazvala još manje nepoverenja nego muškarac, zar nisam u pravu? Slažete se sa mnom? Onda vam savetujem da tobože slučajno poglednete ruke madam Kleber, dok sedi zamišljeno, podbočivši svoju zmijsku glavicu, pa joj se široki rukav spusti do samog lakta. Na unutrašnjem prevoju ćete videti jedva primetne tačkice, kao što sam ih ja video. To su tragovi uboda, gospodine komesare. Pitajte doktora Trufoa da li je davao madam Kleber bilo kakve injekcije i uvaženi lekar će vam odgovoriti isto što je danas meni rekao: ne, nije, jer je on principijelni protivnik venskog ubrizgavanja leka. A dalje, saberite dva i dva, o mudri Goš-senseju, i imaćete čime da lupate svoju sedu glavu.“ To ću reći komesaru, i on će madam Kleber naučiti pameti.

Evropski vitez bi rekao da postupam gnusno, i time bi se ispoljila njegova ograničenost. Upravo zato u Evropi više nema vitezova, a samuraji su još živi. Jeste gospodar imperator izjednačio staleže i zabranio nam da nosimo dva mača o pojasu, ali to ne znači ukidanje samurajskog zvanja, nego naprotiv, podizanje čitave japanske nacije na nivo samurajskog staleža kako se mi ne bismo jedni pred drugima hvalisali svojim rodoslovom. Mi smo svi jedna celina, a protiv nas je ceo svet. O, blagorodni evropski viteže (koji si verovatno postojao samo u romanima)! Ratujući s muškardima koristi muško oružje, a ratujući sa ženama - žensko. To je samurajski kodeks časti i u njemu nema ničeg gnusnog, jer žene umeju da ratuju ništa gore od muškaraca. Ono što protivreči časti muškarca-samuraja jeste primena muškog oružja protiv žene, a ženskog protiv muškarca. Na to se nikada ne bih spustio.

Još se kolebam da li vredi preduzimati ovaj manevar, mada mi je stanje duha neuporedivo bolje nego jučerašnje. Toliko da sam bez muke sročio prilično dobar haiku:

K’o iskra ledna
Obasjao je mesec
Brid od čelika.

K
larisa se osvrnu s turobnim izrazom lica, uveri se da je niko ne gleda, i tek posle toga oprezno virnu iza ugla kormilarske kabine.

Japanac je sedeo sam na krmi, podvijenih i ukrštenih nogu. Glava mu je bila zabačena nagore, ispod poluzatvorenih kapaka zloslutno provirivahu beonjače, lice otuđeno, neljudski ravnodušno.

Br-r-r! Klarisa se strese. Čudan tip, taj mister Aono. Ovde na gornjoj palubi, jedan nivo iznad palube prve klase, nije bilo šetača, samo je neko-liko devojčica preskakalo vijaču i dve guvernante, iscrpljene od vrućine, krile su se u senci snežnobelog čamca. Ko još osim dece i maloumnog Azijata može da boravi na takvoj pripeci? Iznad ove palube nalaze se samo kormilarska kabina, komandni most i, naravno, dimnjaci, katarke, jedra. Bela ogromna platna naduvavala su se pod pritiskom povoljnog vetra i
Levijatan
je, ispuštajući povremeno dim, jurio pravo ka srebrnosivoj liniji horizonta, dok se unaokolo kao staklo boce presijavao i prelivao tek malo izgužvan čaršav Indijskog okeana. Odavde, s vrha, videlo se da je Zemlja zaista okrugla: ivica horizonta je očito bila ispod
Levijatana,
brod kao da je plovio u brdo.

Ali nije se Klarisa iz ljubavi prema morskim pejzažima kupala u znoju. Želela je da vidi šta to mister Aono radi gore? Kuda on s takvom zavidnom upornošću nestaje posle doručka?

I dobro je uradila što se zainteresovala. To je pravi lik smešljivog Azijata. Čovek s takvim skamenjenim, neumoljivim licem spreman je na sve. Ipak predstavnici žute rase nisu isti kao mi - i nikako nije stvar samo u obliku očiju. Spolja, oni su veoma nalik na ljude, ali su zapravo sasvim druga vrsta. Pa, i vukovi liče na pse ali im je narav potpuno drugačija. Naravno, i žuti imaju svoja moralna načela, ali ona su do te mere strana hrišćanstvu da normalan čovek ne može da ih pojmi. Bolje bi bilo kada ne bi nosili evropsku odeću, kad ne bi umeli da se služe escajgom - to stvara opasnu iluziju civilizovanosti, dok se ispod zalizanog crnog razdeljka i glatkog žutog čela zapravo zbiva nešto što je teško i zamisliti.

Japanac se jedva primetno pomače, zatrepta očima, i Klarisa se brzo sakri. Tačno je da se ponaša kao poslednja glupača, ali mora se nešto preduzeti! Ovaj košmar ne može večno da traje! Treba pogurati komesara u pravilnom smeru, inače ko zna čime se sve to može završiti. Bez obzira na vrelinu, ona zimogrožljivo strese ramenima.

U izgledu i ponašanju mistera Aonoa očito je postojala nekakva tajna. Kao i u zločinu u Ulici Grinel. Čak je čudno kako da Goš još uvek nije shvatio da, po svim znacima, glavni osumnjičeni mora biti Japanac.

Kakav je on vajni oficir, kakav diplomac Sen Sira ako ne poznaje konje? Onomad je Klarisa isključivo iz čovekoljublja rešila da ćutljivog Azijata uključi u zajednički razgovor i povela je priču o temi koja bi morala biti interesantna svakom vojniku - o učenju jahanja, o konjskim trkama, o prednostima i nedostacima norfolskog kasača. Krasan mi je on oficir! Na nevino pitanje „Da li ste nekad učestvovali u stipl-čejsu?“ odgovorio je da je oficirima imperatorske armije strogo zabranjeno da se bave politikom. On dakle ne zna šta je stipl-čejs! Naravno, njoj nije poznato kakva je vojna obuka u Japanu, možda oni jašu na bambusovim štapovima, ali da diplomac Sen Sira pokaže takvo neznanje? To je savršeno nemoguće.

Eto na šta treba navesti Goša. Možda je bolje da ipak još malo pričeka, možda će joj poći za rukom da otkrije još nešto sumnjivo?

Zar jučerašnji slučaj nije bio koristan? Klarisa je prolazila hodnikom pored kabine mistera Aonoa kad je privukoše vrlo čudni zvuci. Iznutra se čula suva lomnjava, kao da neko s izvanrednom metodičnošću lomi nameštaj. Klarisa je prikupila hrabrost i prišla.

Vrata su se naglo otvorila. Na njima se pojavio Japanac, sasvim go, samo sa povezom preko bedara! Crnoputo telo sijalo se od znoja, oči zakrvavljene.

Kada je ugledao Klarisu, šištavo je procedio:

- Tikušo!

Unapred pripremljeno pitanje („Mesje Aono, da možda nemate one čudesne japanske gravire o kojima sam toliko slušala?“) izletelo joj je iz glave, i Klarisa je obamrla. Sad će da je odvuče u kabinu i da nasrne! A onda će je iseći na komade i baciti u more. Vrlo jednostavno. I neće više biti Klarise Stamp, lepo vaspitane engleske ledi, koja nije bila naročito srećna, ali koja je još tako mnogo očekivala od života.

Klarisa jedva prozbori da je pogrešila vrata. Aono ju je ćutke gledao, teško dišući. Mirisao je na nešto kiselo.

Po svoj prilici bi vredelo porazgovarati s komesarom.

Pre fajv-o-kloka uvrebala je detektiva ispred vrata
Vindzora
i stala da mu iznosi svoje mišljenje, ali taj prostak je Klarisu slušao nekako čudno, upućivao joj je podsmešljive, zajedljive poglede, kao da sluša priznanje za nešto ogavno.

Čak je i promrmljao u brk:

- Eh, sve vas je obuzela želja da spletkarite jedni protiv drugih.

Pošto ju je saslušao, sasvim neumesno je upitao:

- Tatica i mamica su još živi-zdravi?

- Čiji? Gospodina Aonoa? - iznenadila se Klarisa.

- Ne, madmazel, vaši.

- Ja sam od detinjstva siroče - odgovorila je ona gledajući policajca uplašeno. Gospode Bože, ovo nije brod nego nekakva ploveća ludnica.

-To sam upravo i želeo da saznam - Goš zadovoljno klimnu glavom i, zamjaukavši neku Klarisi nepoznatu pesmicu, prvi uđe u salon, što je već bio znak krajnjeg nevaspitanja.

Od razgovora joj je ostao gorak ukus u ustima. Ipak Francuzi, uza svu svoju toliko hvaljenu galantnost, nisu džentlmeni. Naravno, oni mogu da pametuju, da ti zavrte pamet, da naprave nekakvu efektnu dosetku, pošalju u hotelsku sobu sto crvenih ruža (ovde se Klarisa paćenički namršti), ali verovati im se ne može. Engleski džentlmen možda jeste dosadan, ali zato zna šta su dug i čast. Francuz, pak, pridobije poverenje, i obavezno izda.

Uostalom, ova uopštavanja nisu imala direktne veze s komesarom Gošom. Uz to, njegovo nevaspitano ponašanje razjasnilo se za ručkom, i to na krajnje zabrinjavajuć način.

Za desertom detektiv, koji je do tog časa sve nervirao svojim neuobičajenim ćutanjem, odjednom poče uporno da posmatra Klarisu i reče:

- U pravi čas ste (a uopšte nije bilo tako), madmazel Stamp, onomad pitali za Mari Sanfon. Za onu damicu koju su tobože videli sa lordom Litlbijem neposredno pred njegovu smrt.

Klarisa uzdrhta od iznenađenja, a ostali se utišaše i radoznalo upreše poglede u komesara, već prepoznajući posebnu intonaciju kojom je on započinjao svoje spore „pričice“.

- Obećao sam da ću vam pričati o toj osobi nekom drugom prilikom. E, pa sad je prava prilika - nastavi Goš, gledajući kao i ranije samo u Klarisu, i taj pogled se njoj sve manje i manje dopadao.

- Pričica će biti dugačka, ali neće vam biti dosadno s obzirom da je reč o izuzetnoj ženi. A i kuda pa žurimo? Baš je ovde lepo, grickamo sireve, pijemo oranžadu. Uostalom, ako neko ima posla, neka ide s milim bogom, tatica Goš se neće uvrediti.

Niko se ne mače s mesta.

- Dakle, da pričam o Mari Sanfon? - s pretvornom dobrodušnošću upita komesar.

- Da, da! Svakako! - zagrajaše svi.

Samo je Klarisa ćutala znajući da razgovor nije započet tek tako i da je posvećen isključivo njoj. Goš to, uostalom, nije ni skrivao. Sa zadovoljstvom je coknuo i izvadio lulu, ne pitajući dame za dozvolu.