Levijatan (8 page)

- Mogu da se kladim da ste opis bitke kod Vaterloa preskočili. A šteta, to je najbolje mesto u celom Stendalu. Nigde nisam pročitao verniji opis rata.

Ma kako čudno bilo, Klarisa je zaista
Parmski kartuzijanski manastir
čitala već drugi put, i oba puta je preletela scenu boja.

- Otkud znate? - radoznalo upita ona. - Vi ste vidoviti?

- Žene uvek propuštaju epizode b-bitaka - Fandorin sleže ramenima. - U svakom slučaju, žene kao vi.

- A kakva sam to ja? - ulagivačkim tonom upita Klarisa, osećajući i sama da od nje nikad neće biti valjana koketa.

- Skeptična prema sebi i romantična u odnosu na svet oko sebe. - Pogledao ju je lagano pognuvši glavu. - Može se još reći da je nedavno došlo do velike p-promene nabolje u vašem životu, i da ste preživeli neki potres.

Klarisa se trgnu i pogleda sagovornika s očitim strahom.

- Ne plašite se - umiri je čudni diplomata. - Ja apsolutno ništa ne z-znam o vama. Jednostavno, pomoću specijalnih vežbi razvio sam u sebi dar opažanja i analitičke sposobnosti. Obično mi je dovoljan beznačajan detalj da bih sačinio celovitu s-sliku. Pokažite mi, evo, ovakav petoparac sa dvema rupicama (on delikatno pokaza veliko ružičasto dugme koje je ukrašavalo njen žaket) i ja ću vam odmah reći ko ga je izgubio - v-vrlo velika svinja ili veoma mali slon.

Osmehnuvši se Klarisa upita:

- I vi svakog vidite u dušu?

- Ne u dušu, ali mnogo toga vidim. Na primer, šta biste mogli da kažete, eno, o onom gospodinu?

Fandorin pokaza na kršnog muškarca s velikim brkovima koji je kroz binokl posmatrao pustu obalu.

- To je mister Babl, on...

- Stanite! - prekinu je Fandorin. - Pokušaću sam da pogodim.

Oko pola minuta posmatrao je mister Babla, zatim reče:

- Na Istok putuje prvi put. Nedavno se oženio. Fabrikant. P-posao mu ne ide najbolje, tom gospodinu preti skoro bankrotstvo. Gotovo sve vreme provodi u bilijarskoj sali, ali igra veoma loše.

Klarisa se uvek ponosila svojom sposobnošću opažanja, i sad se pažljivije zagleda u mister Babla, mančesterskog industrijalca.

Fabrikant? Pa, dobro, može čovek toga da se doseti. Čim ide prvom klasom, znači da je bogat. Na licu mu se vidi da nije aristokrata. Na trgovca takođe ne liči - loše skrojen redengot, a i nema okretnosti u crtama. Dobro.

Nedavno se oženio? E, to je prosto - burma na domalom prstu tako sija da se odmah vidi da je nova-novcijata.

Mnogo igra bilijar? Otkud to? Aha, sako mu je umazan kredom.

- Po čemu ste zaključili da mister Babl prvi put ide na Istok? - upita ona. - Zašto mu preti bankrotstvo? I čime je izazvana tvrdnja da je loš igrač bilijara? Šta, bili ste tamo i videli kako igra?

- Ne, nisam bio u b-biljardi, zato što ne podnosim kockarske igre i, zapravo, ovog džentlmena vidim prvi put - odgovori Fandorin. -

To da on ovom maršrutom ide prvi put jasno se vidi po t-tupoglavoj upornosti s kojom posmatra golu obalu. U suprotnom, mister Babl bi znao da do samog Bab el Mandebskog moreuza na toj strani ništa zanimljivo neće videti. To je pod jedan. Poslovi ovom gospodinu idu sasvim loše, jer inače ne bi ni u kom slučaju krenuo na ovako dugo putovanje, i to odmah posle svadbe. Zar bi takav j-jazavac napuštao svoj brlog? Samo pred smak sveta, nikako pre. To je pod dva.

- A ako je krenuo na svadbeno putovanje zajedno sa ženom? - upita Klarisa, iako je znala da mister Babl putuje sam.

- I onda tumara sam po palubi i čami u biljardi? A igra on da ne može biti gore - vidite kako mu je sako spreda beo. Samo najgori igrači tako vuku stomak po ivici stola. To je pod tri.

- Dobro, a šta biste rekli o, na primer, onoj dami?

Poneta igrom Klarisa je pokazala na misis Blekpul koja je dostojanstveno koračala pod ruku sa svojom družbenicom.

Fandorin baci nezainteresovan pogled na uvaženu damu.

- Njoj sve piše na licu. Vraća se iz Engleske, mužu. Išla je da poseti odraslu decu. Muž je vojnik. Pukovnik.

Mister Blekpul je odista bio pukovnik i komandovao je garnizonom u nekom severnoindijskom gradu. Ovo je već bilo previše.

- Objasnite - zamoli ga Klarisa.

- Takve dame ne putuju u Indiju tek tako, osim ako ne idu u mesto službovanja supruga. Nije više mlada da bi prvi put krenula na ovakvo p-putovanje, mora biti da se vraća. Šta je moglo biti razlog njenog puta u Englesku? Samo da vidi decu. Njeni roditelji su, pretpostavljam, već na onom svetu. Po odlučnom i zapovedničkom izrazu lica vidi se da je ta žena navikla da komanduje. Upravo tako izgledaju prve dame garnizona ili puka. One se obično smatraju za vlast veću od samog komandanta. Želite da znate zašto upravo pukovnikovica? Pa, zato što bi, da je generalica, putovala prvom klasom, a ova, vidite, ima srebrnu značku. Dosta je, nećemo gubiti vreme na gluposti. - Fandorin se nakloni i prošaputa. - Bolje da vam ja ispričam o onom orangutanu tamo. Zanimljiv subjekt.

Nedaleko od mister Babla stao je majmunoliki mesje Bualo, bivši vindzorac, koji je svojevremeno napustio zlosrećni salon i tako iskliznuo iz mreže komesara Goša.

Diplomata u po glasa reče Klarisi na uvo:

-Čovek koga vidite prestupnik je i zločinac. Najverovatnije t-trgovac opijumom. Živi u Hongkongu. Oženjen Kineskinjom.

Klarisa se grohotom nasmeja:

- Bubnuli ste i ostali živi! To je mesje Bualo iz Liona, filantrop i otac jedanaestoro čistih Francuščića. I trguje čajem a ne opijumom.

- Neće biti - hladnokrvno odgovori Fandorin. - Pogledajte malo bolje, zavrnula mu se manžetna i vidi se plavi k-kružić tetovaže na zglobu. Video sam sličnu u jednoj knjizi o Kini. To je znak jedne od hongkonških t-trijada, tajnih kriminalističkih društava. Da bi Evropljanin postao član trijade, mora da bude kriminalac velikog formata. I naravno, oženjen Kineskinjom. Ta, p-pogledajte fizionomiju tog „filantropa“ i sve će vam biti jasno.

Klarisa nije znala da li da veruje ili ne veruje, a Fandorin s ozbiljnim izrazom lica reče:

- To još nije ništa, mis Stamp. Mogu mnogo toga da vam kažem o čoveku čak i zavezanih očiju, prema zvucima koje proizvodi i po mirisu. Uverite se sami.

Istog časa on odveza belu atlasnu maramu i pruži je Klarisi.

Ona opipa tkaninu - gusta, neprovidna - i čvrsto zaveza diplomati oči. Tobože nehotice dodirnu mu obraz, nežan, vreo.

Uskoro se iz pravca krme pojavi idealna kandidatkinja - poznata sifražetkinja ledi Kempbel, koja se uputila u Indiju s namerom da skuplja potpise za davanje biračkog prava udatim ženama. Muško-banjasta, masivna, kratke kose, lupala je nogama po palubi kao tegleći konj. Hajde se doseti da je to ledi a ne bocman.

- Dakle, ko nam prilazi? - upita Klarisa unapred se gušeći od smeha.

Avaj, nije se dugo radovala.

Namrštivši čelo Fandorin odsečno reče:

- Šušti skut haljine. Žena. Težak hod. Jak karakter. Nije mlada. Nije ni lepa. Puši duvan. Kratko podšišana.

- Zašto kratko podšišana? - zacvile Klarisa i zatvorivši oči rukama stade da osluškuje slonovski korak sifražetkinje. Kako, kako mu to polazi za rukom?!

- Čim žena puši, znači da je i podšišana, i napredna - čuo se ravnomerni Fandorinov glas. - A ova još i prezire modu, nosi nekakvu bezobličnu vreću jarkozelene boje, pa još sa skerletnim pojasom.

Klarisa se skamenila. Ovo je neverovatno! U sujevernom užasu ona skloni dlanove sa lica i vide da je Fandorin već stigao da skine maramu i veže je u elegantan čvor. U plavim diplomatovim očima svetlucale su vesele iskrice.

Sve to bilo je veoma simpatično, ali razgovor se loše završio. Ismejavši se, Klarisa je veoma delikatno započela razgovor o Krimskom ratu. Veli, kakva je to bila tragedija i za Evropu i za Rusiju. Oprezno se dotakla svojih sećanja iz tog vremena, učinivši ih nešto više dečjim nego što su stvarno bila. Očekivala je uzvratnu otvorenost - nadala se da će saznati koliko je Fandorinu godina. Ostvarile su se njene najgore strepnje:

- Ja tada još nisam bio rođen - prostodušno je kazao on i potkresao Klarisi krila.

Posle je sve krenulo naopako. Klarisa je pokušala da se vrati na slikarstvo, ali se zbunila, nije mogla smisleno da objasni zašto prerafaeliti sebe nazivaju prerafaelitima. Sigurno je pomislio da je ona potpuna idiotkinja. Ali, to sad već nikakve veze nema!

Vraćala se tužna u svoju kabinu, a onda se desilo nešto strašno.

U polutamnom uglu hodnika zalelujala se crna senka. Klarisa je neprilično vrisnula, uhvatila se za srce i iz sve snage jurnula ka svojim vratima. U kabini dugo nije mogla da umiri srce koje je ludački tuklo. Šta je to bilo? Ni čovek, ni zver. Nekakva emanacija zle, rušilačke energije. Nečista savest. Fantom pariskog košmara.

Istog časa ona sama sebi podviknu: Dosta, to je svršena stvar. Ničeg nije ni bilo. Bunilo, priviđenje. Sama sebi se zaklela - neće se mučiti grižom savesti. Počeo je nov život, svetao i radostan. I neka blaženim kandilom dom tvoj bude obasjan.

Da bi se smirila, obukla je najskuplju dnevnu haljinu, još nijednom obučenu (bela kineska svila, pozadi, na struku, bledozelena mašna), na vrat stavila smaragdnu ogrlicu. Sa zadovoljstvom se zagledala u sjaj dragulja.

Dobro, nije mlada. Pa, nije ni lepotica. Ali zato nije glupa, a ima i novca. A to je mnogo bolje od postarije glupe rugobe bez prebijene pare.

U salon je Klarisa ušla tačno u dva, ali čitavo društvo je već bilo na okupu. Čudna stvar: komesarova prekjučerašnja nečuvena izjava nije razjedinila, već je pre zbila vindzorsku publiku. Zajednička tajna koju ne smeš podeliti ni s kim drugim, povezuje čvršće od zajedničkog posla ili zajedničkog interesa. Klarisa je primetila da se njeni poznanici sada za stolom okupljaju pre vremena određenog za doručak, ručak, fajv-o-klok i večeru, a i ostaju dugo posle obeda, što se ranije gotovo nije dešavalo. Čak ni prvi pomoćnik kapetana, koji s tom stvari nije imao direktne veze, nije žurio na službene dužnosti već je, zajedno s ostalima, dugo sedeo u
Vindzoru
(istina, nije isključeno da prvi oficir nije postupao po kapetanovom nalogu). Svi vindzorci kao da su postali članovi nekog elitnog kluba, zatvorenog za neposvećene. Klarisa je više puta hvatala na sebi njihove brze, krišom bačene poglede. Ti pogledi mogli su da znače jedno od dvoga: „A da niste vi ubica?“ ili: „A da se vi niste dosetili da sam ubica ja?“ Svaki put kada se to dešavalo, odnekud iznutra, iz same utrobe se kao slatki grč podizao oštar osećaj, mešavina straha i uzbuđenja. Pred očima je jasno iskrsavala Ulica Grenel, onakva kakva je bila u večernjim satima: udvorički tiha, pusta, crni kestenovi njišu gole grane. Samo bi joj falilo da komesar na neki način nanjuši ono za „Ambasador“. Na samu pomisao na to Klarisu je podilazila jeza pa je, kradimice, sa strane pogledala u policajca.

Goš je za stolom sedeo na počasnom mestu, kao vrhovni sveštenik ove tajne sekte. Svako od njih neprestano je bio svestan njegovog prisustva, pratio je krajičkom oka izraz njegovog lica, a Goš, činilo se, to apsolutno nije primećivao. Glumio je i dalje dobrodušnog moralistu i rado pričao svoje „pričice“, koje su slušane s napregnutom pažnjom.

Po prećutnom dogovoru, Ovo se pretresalo samo u salonu, i samo u komesarovom prisustvu. Ako bi se dvoje vindzoraca slučajno susrelo negde na neutralnom terenu - u muzičkom salonu, na palubi, u čitaonici, o Ovome ni u kom slučaju nisu razgovarali. Ni u salonu se primamljivoj temi nisu vraćali svaki put. Obično bi se to desilo samo od sebe, usled neke potpuno uzgredne primedbe.

Danas za doručkom, na primer, opšti razgovor uopšte nije kretao; sada, pak, kada je Klarisa sela na svoje mesto, rasprava je već bila u punom jeku. Ona je s izrazom dosade na licu stala da proučava meni, tobože je zaboravila šta je naručila za ručak, ali poznato uzbuđenje već je bilo tu.

- Ako mi nešto ne da mira, - govorio je doktor Trufo - onda je to nečuvena besmislenost toga zločina. Ispostavlja se da je toliko ljudi stradalo potpuno nepotrebno. Zlatni Šiva dospeo je u Senu, ubica je ostao praznih ruku.

Fandorin, koji je retko učestvovao u diskusijama, i uglavnom je ćutao, ovoga puta je smatrao nužnim da kaže:

- Nije sasvim tako. Zločincu je ostala m-marama.

- Kakva marama? - nije shvatio doktor.

- Indijska, rukom slikana. Ona u k-koju je, ako je verovati novinama, ubica uvio ukradenog Šivu.

Ova šala bila je dočekana nervoznim smehom.

Lekar slikovito raširi ruke:

- No, dobro, marama.

Odjednom se profesor Svitčajld prenu i strgnu naočari s nosa. Ovaj gest je kod njega bio znak jakog uzbuđenja.

-Samo se vi smejte! Ja sam se raspitao koja je tačno marama ukradena. O, gospodo, to je veoma neobičan komad tkanine, za njega je vezana čitava priča. Da li ste nekad čuli za Smaragdnog Radžu?

- Mislim da je to nekakav mitski indijski nabob? - upita Klarisa.

-Ne mitski, nego sasvim realan, madam. Tako su zvali radžu Bagdasara, vladara Brahmapurske kneževine. Kneževina se nalazi u velikoj plodnoj dolini okruženoj sa svih strana planinama. Radže vode poreklo od velikog Babura i ispovedaju islam, ali to im nije smetalo da tokom trista godina mirno upravljaju svojom malom zemljom u kojoj većinu stanovništva čine hinduisti. Bez obzira na verske razlike između vladajuće kaste i podanika, u kneževini nikada nije bilo ni ustanaka, ni kavgi; radže su se bogatile i, u vreme Bagdasara, brahmapurski rod smatran je za najbogatiji u čitavoj Indiji, posle hajdarabadskih nizama, koji, kao što vam je poznato, zasenjuju bogatstvom sve monarhe, uključujući i kraljicu Viktoriju i ruskog imperatora Aleksandra.

- Veličina naše kraljice nije u njenoj ličnoj riznici, nego u bogatstvu njenih podanika - strogo reče Klarisa, pomalo uvređena tom napomenom.

- Naravno - saglasio se Svitčajld, kojeg, kad se zanese ništa ne može da zaustavi. - Ali bogatstvo brahmapurskih radža bilo je sasvim druge vrste. Oni nisu skupljali zlato, nisu punili škrinje srebrom, nisu gradili dvorce od ružičastog mermera. O, ne, tokom tri hiljade godina ovi vladari su znali samo za jednu strast - drago kamenje. Da li znate šta je to „brahmapurski standard“?

-Mislim, nekakav način brušenja dijamanata? - nesigurno je pretpostavio doktor Trufo.

- „Brahmapurski standard“ je juvelirski termin kojim se označava dijamant, safir, rubin ili smaragd izbrušen na poseban način, a veličine oraha, što odgovara težini od sto šezdeset tandula, to jest osamdeset karata.

- To je baš veliko - iznenadi se Renije. - Takvi primerci se krajnje retko sreću. Ako me pamćenje ne vara, dijamant
regent,
ukras francuske državne riznice, samo je malo veći.