Levijatan (7 page)

Renata se naljuti:

- Fuj, kako je to odvratno! A i vi, Šarle, s vašim Istokom! Sad će mi pozliti!

- Oprostite, madam Kleber - uzrujao se prvi oficir. - Samo sam hteo da dokažem da su u poređenju s tim nekakve injekcije prava sitnica.

- Ja ću sebi ipak dozvoliti da se ne složim s vama... - Tvrdoglavi doktor se pripremio da brani svoje gledište, ali u tom trenu otvoriše se vrata salona i uđe da l’ rentijer, da l’ policajac - rečju, mesje Goš.

Svi se okrenuše ka njemu pomalo zbunjeni, kao da ih je zatekao u nedozvoljenoj raboti.

Goš pronicljivim pogledom prelete po licima prisutnih, ugleda zlosrećni isečak u diplomatovim rukama i smrknu se.

- A tu je... Toga sam se i plašio.

Renata priđe sivobrkom dedici, nepoverljivo odmeri od glave do pete njegovu masivnu figuru i bubnu:

- Mesje Goš, jeste li vi stvarno policajac?

- Onaj komesar Goš k-koji je vodio istragu „zločina veka“? - precizirao je pitanje Fandorin (tako se, beše, zove ruski diplomata setila se Renata). - Čime se onda objašnjava vaša maskarada i uopšte vaše p-prisustvo na brodu?

Goš je malo šmrkao, mrdnuo je nekoliko puta obrvama, mašio se rukom za lulu. Videlo se da mu iz sve snage radi mozak, da donosi odluku šta mu je činiti.

- Sedite, moliću lepo, dame i gospodo - neobično značajnim i dubokim glasom reče Goš i okrenu za sobom ključ u vratima. - Pošto je već tako ispalo, igraćemo otvoreno. Sedite, sedite, jer se nekome, ne daj bože, noge mogu odseći.

- Kakve su to šale, mesje Goš? - nezadovoljno reče prvi oficir. - S kojim pravom vi ovde komandujete, pa još u prisustvu kapetanovog prvog pomoćnika?

-To će vam, mladiću, objasniti sam kapetan - Goš ga pakosno pogleda sa strane. - On je upoznat sa stanjem stvari.

Renije se pokunji i zajedno sa ostalima ponovo sede za sto.

Blagoglagoljivo i dobrodušno čangrizalo, kakvim je Renata navikla da smatra pariskog rentijera, ponašao se na sasvim nov način. U držanju ramena pojavila se gospodstvenost, gestovi mu postadoše zapovednički, oči zablistaše čeličnim sjajem. Već i to kako je mirno i samouvereno održavao otegnutu pauzu, govorilo je o mnogo čemu. Pažljivi pogled čudnog rentijera redom se zaustavljao na svakom od prisutnih i Renata je videla kako su se neki pod tim teškim pogledom naježili. Ni njoj samoj, mora se priznati, nije bilo prijatno, ali tu Renata, postidevši se, bezbrižno odmahnu glavom: Neka je i policajski komesar, pa šta? Svejedno je debeli sipljivi starčić, i ništa više.

- Dosta s intrigama, mesje Goš - podsmešljivo kaza ona. - Ja ne smem da se uzrujavam.

- Razloga za uzrujavanje ima, verovatno, samo jedan od prisutnih - zagonetno odgovori on. - Ali o tome ćemo kasnije. Prvo mi dozvolite da se uvaženoj publici predstavim još jednom. Da, zovem se Gistav Goš, ali nisam rentijer, avaj, nemam od čega da primam rentu. Ja sam, dame i gospodo, komesar pariske kriminalističke policije i radim u odeljenju koje se bavi najtežim i najzamršenijim zločinima. A moja se dužnost zove „istražitelj za specijalne zadatke“ - značajno podvuče komesar.

U salonu zavlada grobna tišina, narušavana samo užurbanim šapatom doktora Trufoa.

- What a scandal !
^{5}
- ciknu doktorova žena.

- Bio sam prinuđen da krenem na ovo putovanje, pa još inkognito, zato što... - Goš energično stade da mrda obrazima raspaljujući poluugašenu lulu - ...zato što pariska policija ima ozbiljne razloge da pretpostavi da se na
Levijatanu
nalazi čovek koji je počinio zločin u Ri de Grenel.

Salonom se poput prigušenog šuštanja pronese jednodušno „Ah!“

- Pretpostavljam da ste vi već stigli da ovu tajanstvenu stvar razmotrite sa više strana. - Komesar duplim podvaljkom pokaza na novinski isečak koji se, kao i ranije, nalazio u Fandorinovim rukama. - I to još nije sve, dame i gospodo. Meni je sasvim pouzdano poznato da ubica putuje prvom klasom... (ponovo kolektivni uzdah)... i, štaviše, u ovom se momentu nalazi u ovom salonu - bodro završi Goš, sede u atlasnu fotelju i s iščekivanjem prekrsti ruke malo ispod srebrnog lanca svog časovnika.

-Nemoguće! - uzviknu Renata, nehotice se hvatajući rukama za stomak.

Prvi oficir Renije skoči.

Riđi baronet se grohotom nasmeja i demonstrativno poče da aplaudira.

Profesor Svitčajld konvulzivno proguta pljuvačku i skide naočari.

Klarisa Stamp se skamenila pritisnuvši prstima broš od ahata na kragni.

Japancu nije uzdrhtao ni jedan jedini mišić, ali njegov učtivi osmeh je momentalno nestao.

Doktor je zgrabio svoju suprugu za lakat, zaboravio da prevede najvažnije, ali je misis Trufo, sudeći prema njenim očima iskolačenim od straha, i sama shvatila o čemu se radi.

Diplomata je tiho upitao:

- Motivi?

- Moje prisustvo - hladnokrvno odgovori komesar. - To je dovoljno. Postoje i drugi razlozi, ali oni vam nisu potrebni... Pa, dobro. - U policajčevom glasu je zvučalo očigledno razočaranje. - Vidim da niko ne žuri da se onesvesti i počne da viče: „Uhapsite mene, ja sam ih ubio!“ To, naravno, nisam ni očekivao. U tom slučaju, evo kako ćemo. - On preteće podiže svoj kratki prst. - Nikom od ostalih putnika se ne sme pričati o ovome. Uostalom, to je i u vašem interesu, vest će se raširiti istog časa i vas će gledati kao okužene. Ne pokušavajte da se prebacite u drugi salon, to će samo pojačati moje sumnje. A i neće vam uspeti, dogovorio sam se s kapetanom.

Renata drhtavim glasom prozbori:

- Mesje Goš, mili moj, zar ne možete makar mene da poštedite ovog košmara? Plašim se da sedim za istim stolom sa ubicom. Šta ako mi on odjednom kradomice sipa u čašu otrova? Sad neću moći ni zalogaj da progutam. Pa, za mene je opasno da se uzbuđujem. Nikome, ama baš nikome neću reći, časna reč!

- Žalim, madam Kleber, - suvo odgovori detektiv - ali nikakvih izuzetaka neće biti. Imam razloga da sumnjam u svakog od prisutnih, a vi niste poslednja na spisku.

Renata se sa slabim jecajem zavali u stolicu, a prvi oficir Renije ljutito lupnu nogom:

- Šta vi to sebi dozvoljavate, mesje ... istražitelju za specijalne zadatke! Ovog časa ću o svemu obavestiti kapetana Klifa!

- Samo napred - ravnodušno reče Goš. - Ali ne sada, nego malo kasnije. Ja još nisam završio svoj mali govor. Dakle, za sada ne znam ko je od vas moj klijent, mada sam blizu, veoma blizu cilja.

Renata je očekivala da će te reči propratiti rečit pogled i sva se pružila napred, ali ne, policajac je gledao u svoju glupavu lulu. Najverovatnije laže - nema on nikoga u vidu.

- Vi sumnjate u ženu, to je očigledno! - mis Stamp nervozno pljesnu rukama. - U suprotnom, zašto biste nosili sa sobom belešku o nekakvoj Meri Sanfon? I ko je ta Meri Sanfon? Ma ko da je! Kakva glupost sumnjati u ženu! Zar je žena sposobna na takvo zverstvo?

Misis Trufo se naglo podiže, činilo se da je spremna da odmah stane pod zastavu ženske solidarnosti.

- O madmazel Sanfon ćemo popričati nekom drugom prilikom - odgovori detektiv, odmerivši Klarisu Stamp zagonetnim pogledom.

-

- A takvih beležaka imam more, i svaka je sa svojom verzijom. - On otvori crnu fasciklu i zašušta isečcima. Njih je zaista bilo nekoliko desetina. - Sada ću vas, dame i gospodo, zamoliti da me više ne prekidate! - Policajčev glas postade nepokolebljiv. - Da, među nama je ozbiljan zločinac. Možda i psihopata. (Renata je primetila kako se profesor polagano, zajedno sa stolicom, odmiče od ser Redžinalda.) Zato vas sve molim da budete oprezni. Ako primetite nešto neobično, čak i najmanju sitnicu, odmah k meni. Hm, a najbolje će biti ako se ubica iskreno pokaje, i onako nema kud. To je sve.

Misis Trufo kao u školi podiže ruku:

- In fact, I have seen something extraordinary only yesterday! A charcoal – black - face, definitely inhuman, looked
at
ine from the outside while I was in our cabin!

I was so scared!
^{6}
- Ona se okrenu svom ljubljenom i gurnu ga laktom. –I told you, but you paid no attention!
^{7}

- Oh, - prenu se Renata - meni je juče iz toaletnog pribora nestalo ogledalce u okviru od prave kornjačevine.

Mesje Psihić je, izgleda, hteo nešto da kaže, ali nije stigao - komesar je ljutito zatvorio fasciklu:

- Nemojte me praviti idiotom! Ja sam staro njuškalo. Gistav Goš neće izgubiti trag! Ako bude potrebno, iskrcaću na obalu svu čestitu družinu i rešavaćemo sa svakim pojedinačno! Deset duša je unesrećeno, to nije šala! Razmišljajte, dame i gospodo, razmišljajte!

Izašao je iz salona jako zalupivši vratima.

- Gospodo, meni nije dobro - slabim glasom reče Renata. - Idem u svoju kabinu.

- Ispratiću vas, madam Kleber - odmah je skočio Šarl Renije. - Ovo je prosto nečuveno! Kakva drskost!

Renata ga odbi:

- Hvala, ne treba. Sama ću.

Ona nesigurnim korakom preseče prostoriju, kraj vrata se na tren osloni na zid. U hodniku, gde nikog nije bilo, njen korak se ubrzao. Renata je otvorila svoju kabinu, izvukla ispod kreveta putnu torbu i gurnula ruku, koja je podrhtavala, pod svilenu postavu. Lice joj je bilo bledo ali odlučno. Prsti su začas napipali metalnu kutijicu.

U kutijici, hladno svetlucajući staklom i čelikom, ležao je špric.

N
eprijatnosti su počele od samog jutra. Klarisa je u ogledalu ugledala dve nove bore - kao dva jedva primetna zraka pružale su se od uglova očiju ka slepoočnicama. Sve je to od sunca. Ono je ovde tako jako da ni suncobran ni šešir ne pomažu. Klarisa je dugo posmatrala svoj odraz na neumoljivoj glatkoj povrpšni, zatezala je prstima kožu nadajući se da je to možda od spavanja i da će se izravnati. A onda, okrenuvši glavu, iza uva je ugledala sedu vlas. Tu se već sasvim rastužila. Možda je to takođe od sunca? Izgori kosa? Ne, mis Stamp, ne zavaravajte se. Kao što reče pesnik:

I beli dah novembra
zapljusnu bolom srebrne kike.

Doterala se pažljivije nego obično. Sedu vlas je bez razmišljanja iščupala. Glupost, naravno. Je li ono Džon Don rekao da je tajna ženske sreće - umeće da se na vreme pređe iz jednog životnog doba u drugo, a žena ima tri doba: kćerka, supruga i majka. Ali kako preći iz drugog statusa u treći ako se nikad nisi udavala?

Najbolje sredstvo protiv takvih misli je šetnja na svežem vazduhu, i Klarisa je krenula da se prošeta po palubi. Bez obzira na njegovu veličinu,
Levijatan
je već odavno izmeren uzduž i popreko mirnim, sporim koracima, odnosno njegova glavna paluba, predviđena za putnike prve klase. Po obimu trista pedeset pet koraka. Sedam i po minuta, ako se divite moru i ne brbljate sa poznanicima.

U rano jutro poznanika na palubi nije bilo i Klarisa je neometano prošetala desnom stranom do same krme. Parobrod je ravnomerno sekao mrku površinu Crvenog mora, od moćne elise se prema horizontu pružala lenja, seda brazda. Oh, kako je vruće.

Klarisa je sa zavišću gledala mornare kako peru bakarne pločice ograde na palubi ispod nje. Kako im je dobro samo u lanenim pantalonama - ni steznika, ni dugačkog donjeg veša, ni čarapa sa zategnutim podvezicama, ni dugih haljina. Hteo - ne hteo, moraš da pozavidiš divljem misteru Aonou koji se po brodu kočoperi u svom japanskom šlafroku, i to nikoga ne iznenađuje - Azijat.

Zamislila je da leži u platnenoj ležaljci potpuno naga. Ne, neka bude u laganoj tunici, kao Grkinja iz stare Grčke. I nema tu ničeg naročitog. Kroz stotinak godina, kad se čovečanstvo konačno oslobodi predrasuda, to će biti normalna stvar.

U susret joj je na američkom biciklu trotočkašu, škripeći gumama od kaučuka, dolazio mister Fandorin. Kažu da ovakve vežbe izuzetno razvijaju elastičnost mišića i jačaju srce. Diplomata je bio u lakom sportskom odelu: karirane pantalone, cipele od gutaperke sa gamašnama, kratak sako, bela košulja sa raskopčanim okovratnikom. Zlatno, preplanulo lice ozarilo se srdačnim osmehom. Mister Fandorin je učtivo podigao kacigu od plute i prozujao pored nje. Bez zaustavljanja.

Klarisa uzdahnu. Ispostavilo se da šetnja nije bila dobra ideja: samo joj se rublje ovlažilo od znoja. Moraće da se vrati u kabinu i presvuče se.

Doručak je Klarisi pokvarila kmezava madam Kleber. Kakva veština da se od sopstvene slabosti pravi oruđe za eksploataciju! Upravo u momentu kada se kafa u Klarisinoj šolji prohladila do odgovarajuće temperature, nesnosna Švajcarkinja se požalila da joj je zagušljivo i zamolila je da joj popusti steznik na haljini. Klarisa se obično pravila da ne čuje jadikovke Renate Kleber i obavezno bi se našao neki dobrovoljac, ali za ovako delikatnu stvar muškarci nisu dolazili u obzir, a misis Trufo, kao za baksuz, nije bila prisutna - pomagala je mužu da izvida neku zanemoćalu damu. Izgleda da je ta nezanimljiva osoba ranije radila kao milosrdna sestra. Kakav je to sjajan uspon na društvenoj lestvici: sada je žena glavnog lekara, obeduje u prvoj klasi. Pravi se da je istinska britanska ledi, samo malo preteruje.

Znači, morala je da se bavi vezicama madam Kleber, a kafa se za to vreme potpuno ohladila. Sitnica, naravno, ali to je bio tek početak.

Posle doručka izašla je da prošeta; napravila je deset krugova i zamorila se. Jednom je, iskoristivši to što nikog nije bilo u blizini, oprezno zavirila kroz prozor kabine br. 18. Mister Fandorin je sedeo za sekreterom, u beloj košulji stegnutoj crveno - plavo - belim tregerima, s cigarom u uglu usana i užasno glasno lupao prstima po čudnovatom aparatu - crnom, gvozdenom, sa okruglim valjkom i mnoštvom dugmića. Zainteresovana Klarisa zaboravila je na oprez i bila zatečena na delu. Diplomata je skočio, poklonio se, ogrnuo sako i prišao otvorenom prozoru.

- To je p-pisaća mašina „remington“ - objasnio je on. - Najnoviji model, tek što je pušten u prodaju. Vrlo zgodna stvar, mis Stamp, i sasvim laka. Bez problema je ponesu dva nosača. Nezamenljiva stvar na putovanju. Evo, vežbam brzopis. Prepisujem nešto iz Hobsa.

Klarisa, još uvek crvena od zbunjenosti, blago klimnu glavom i udalji se.

Sela je malo dalje, pod prugastu platnenu nadstrešnicu, u hlad. Pirkao je svež vetrić. Otvorila je
Parmski kartuzijanski manastir,
počela da čita o neuzvraćenoj ljubavi prekrasne ali postarije vojvotkinje od Sanseverina prema mladom Fabriciju del Dongu. Raznežila se, obrisala maramicom navrlu suzu, kad, kao u inat, na palubu izađe mister Fandorin: u belom odelu, sa šeširom širokog oboda i štapom. Neverovatno lep.

Klarisa ga pozva. Prišao je, poklonio se i seo pored nje. Bacivši pogled na korice rekao je: