Levijatan (3 page)

Sada žene.

Madam Renata Kleber. Mlada. Verovatno tek prešla dvadesetu. Žena švajcarskog bankarskog službenika. Putuje kod muža, u Kalkutu. Ne može se reći da je lepotica - šiljat nos, živahna, blagoglagoljiva. Tokom prvog minuta poznanstva obavestila ga je da je u drugom stanju. Toj okolnosti su potčinjene sve njene misli i osećanja. Ljupka, neposredna, ali sasvim nepodnošljiva. Za dvadeset dana uspela je da nasmrt dojadi komesaru brbljanjem o svom dragocenom zdravlju, o vezenju kapica i drugim sličnim glupostima. Pravi hodajući trbuh, mada trudnoća još nije poodmakla a stomak se zapravo tek ocrtava. Naravno, Goš je ulovio priliku i upitao gde joj je amblem. Švajcarkinja je zatreptala spokojnim okicama i požalila se da redovno gubi stvari. Dešava se, čak je sasvim moguće. Prema Renati Kleber komesar se odnosio sa smesom jeda i pokroviteljstva, ne smatrajući je ozbiljnom klijentkinjom.

A za drugu damu, mis Klarisu Stamp, iskusni detektiv bio je mnogo više zainteresovan. Tu nešto, reklo bi se, nije čisto. Izgleda kao obična Engleskinja, ništa posebno: nezanimljiva, svetloplava kosa, u godinama, maniri spokojni, uglađeni, ali u njenim vodnjikavim očima ponekad zatitra vragolija. Znamo mi takve, viđali smo ih. Ko ono breg roni? I opet detaljčići vredni pažnje. Kao, sitnica, glupost, neko drugi ne bi ni obratio pažnju, ali staro njuškalo Goš ima oštro oko. Haljine i kompleti mis Stamp su skupi, novi, po poslednjoj pariskoj modi, tašna od kornjačevine (video je takvu u izlogu na Jelisejskim poljima - trista pedeset franaka), a kad je izvukla notes, on star, jeftin, iz najobičnijeg dućana-sitničarnice. Jednom je sedela na palubi ogrnuta maramom (bilo je vetrovito) u dlaku onakvom kakvu ima madam Goš, od pseće dlake. Topla, ali ne pristaje engleskoj ledi. I još jedna stvar je zanimljiva: nove stvari su kod te Klarise Stamp sve do jedne skupe, a stare su rđave i najnižeg kvaliteta. Ne ide, moliću lepo. Jednom ju je, pre fajv-o-kloka, Goš zapitao: „A što vi, gospođo, nijednom niste stavili zlatnog kita? Ne sviđa vam se? Meni se čini da je elegantna stvarčica.“ Šta mislite? Pocrvenela je više nego „japanski plemić“ i rekla: „Stavljala sam, nego vi prosto niste videli.“ Laže. Ta, primetio bi Goš. Imao je komesar s njom u vezi jednu finu idejicu, ali trebalo je odabrati odgovarajući psihološki momenat. Tu ćemo da vidimo kako će reagovati naša Klarisa.

S obzirom na to da je za stolom deset mesta, a putnika bez amblema četvoro, Goš je odlučio da komplet dopuni drugim subjektima; oni su doduše imali značke, ali su bili zanimljivi, na svoj način. Radi proširenja delokruga istrage, pošto su mesta i tako slobodna.

Prvo je od kapetana zatražio da u
Vindzor
prebace glavnog brodskog lekara mesje Trufoa. Džosaja Klif je malo gunđao, ali je popustio. Zašto je Gošu bio potreban glavni lekar, jasno je: on je jedini medicinar na
Levijatanu,
majstor za davanje injekcija, a njemu po položaju pripada zlatna značka. Ispostavilo se da je doktor nizak punačak Italijan maslinastog tena, ćelav i velikog čela, sa licem koje su ukrašavali retki, začešljani pramenovi kose. Komesar ni u mašti nije mogao da zamisli ovog komičnog tipa u ulozi nemilosrdnog ubice. Uz lekara, moralo se odvojiti mesto i za njegovu suprugu. Doktor se oženio pre samo dve nedelje i odlučio da spoji lepo i korisno, to jest službu i medeni mesec. Stolica koju je zauzimala novopečena madam Trufo bila je čist gubitak. Izabranica brodskog eskulapa, mršava Engleskinja, bez traga osmeha na licu, izgledala je dvostruko starija od svojih dvadeset pet godina i u Gošu izazivala smrtnu dosadu - kao, uostalom, i većina njenih zemljakinja. On ju je odmah nazvao „ovcom“ zbog belih trepavica i glasa koji je imao prizvuk blejanja. Na svu sreću, usta je otvarala retko jer nije znala francuski, a razgovori u salonu su se, hvala bogu, uglavnom vodili na ovom plemenitom jeziku. Značku madam Trufo nije imala, ali to je razumljivo - ona nije ni oficir ni putnik.

Komesar je u registru zapazio nekakvog indologa-arheologa Entonija F. Svitčajlda i pomislio da će mu takav baš dobro doći jer je i pokojni Litlbi bio od te sorte. Mister Svitčajld, krakata motka s okruglim naočarima i kozjom bradicom, još tokom prve večeri poveo je razgovor o Indiji. Posle obeda Goš je pozvao profesora u stranu i oprezno započeo razgovor o kolekciji lorda Litlbija. Indolog-arheolog pokojnika je s prezirom nazvao diletantom, a njegovu kolekciju kunstkamerom skupljenom bez ikakvog naučnog pristupa. Rekao je i da je jedina prava vrednost tamo zlatni Šiva. Dobro je što je Šiva nađen sam od sebe jer francuska policija, kao što je poznato, zna jedino da prima mito. Na ovu nedopustivo nepravednu primedbu Goš se ljutito zakašljao, ali Svitčajld mu je samo posavetovao da manje puši. Dalje je naučnik oholo primetio da je Litlbi, po svoj prilici, skupio lepu kolekciju slikanih tkanina i marama, među kojima se mogu naći krajnje interesantni primerci, ali to pre pripada oblasti domorodačkih zanata i primenjene umetnosti. Nije loša ni šatula od sandalovine iz XVI veka, iz Lahora, sa rezbarijom po motivima iz
Mahabharate
- i tu je razvezao takvu priču da je komesar ubrzo zadremao.

Poslednjeg suseda Goš je odabrao, što se kaže, odoka. U bukvalnom smislu. Komesaru je, naime, nedavno do ruku došla zanimljiva knjižica, prevedena s italijanskog. Neki Čezare Lombrozo, profesor sudske medicine iz italijanskog grada Torina, razradio je čitavu kriminalističku teoriju prema kojoj urođeni zločinci nisu krivi za svoje asocijalno ponašanje. Prema teoriji evolucije doktora Darvina, čovečanstvo u svom razvoju prolazi kroz određene faze, postepeno se približavajući savršenstvu. Zločinac je evolucioni škart, slučajno vraćanje na prethodni stupanj razvitka. Veoma je, dakle, lako prepoznati potencijalnog ubicu i razbojnika: on liči na majmuna, od koga smo svi mi potekli. Komesar je dugo razmišljao o pročitanom. S jedne strane, u šarolikom nizu ubica i razbojnika s kojima se, sticajem okolnosti, sretao tokom trideset pet godina policijske službe, nisu svi ličili na gorile; našlo se tu i takvih anđelčića da su ti, kad ih pogledaš, od miline kretale suze. S druge strane, i majmunolikih je takođe bilo prilično. Uz to, stari Goš, osvedočeni antiklerikalac, nije verovao u Adama i Evu. Darvinova teorija činila se temeljitijom. A ovde mu je, među putnicima prve klase, za oko zapala jedna prava „cvećka“, baš kao sa slike „Tipičan ubica“: nisko čelo, sićušne okice ispod izrazitih obrva, spljošten nos, isturena brada. Komesar je zamolio da i tog Etjena Bualoa, trgovca čajem, smeste u
Vindzor.
Pokazalo se da je to vrlo drag čovek, veseljak, otac jedanaestoro dece i osvedočeni filantrop.

Na kraju se ispostavilo da se ni u Port Saidu, luci koja dolazi posle Avra, putovanje tatice Goša neće završiti. Istraga se odužila. Pri tome, višegodišnji instinkt govorio je komesaru da mlati praznu slamu, da nema među tom publikom prave osobe. Naslućivala se mučna perspektiva: plovidba čitavom đavoljom maršrutom Port Said - Aden - Bombaj - Kalkuta, a u Kalkuti može da se obesi o prvu palmu. Ne može se u Pariz vratiti podvijena repa! Kolege će ga izvrgnuti ruglu, šefovi će mu nabijati na nos putovanje prvom klasom o državnom trošku. Još mogu i da ga pre vremena šutnu u penziju...

U Port Saidu Goš je teška srca dao novac za nove košulje, jer je putovanje ispalo duže od predviđenog; snabdeo se egipatskim duvanom i od dosade se, za dva franka, fijakerom provozao po znamenitoj luci. Ništa naročito. No dobro, golem svetionik, uz to dva neverovatno dugačka mola. Gradić je ostavljao čudan utisak - ni Azija, ni Evropa. Pogledaš rezidenciju guvernera Sueckog kanala - reklo bi se Evropa. Na glavnim ulicama sve sama evropska lica: šetaju se dame ispod belih suncobrana, hodaju isturenih stomaka bogata gospoda u šeširima i slamnatim kanotjeima. A kad su kola skrenula u domorodački kvart - smrad, muve, smeće koje truli, prljavi arapski gameni prose milostinju. Zašto li samo bogati besposličari idu na putovanja? Svuda je isto: jedni se goje od proždrljivosti, drugi se nadimaju od gladi.

Umorivši se od pesimističkih zapažanja i vrućine, komesar se potišten vratio na brod. A tu, kakva sreća - nov klijent. I čini se - perspektivan.

Komesar ode do kapetana, da se raspita. Dakle, ime - Erast P. Fandorin, ruski državljanin. Godine ruski državljanin iz nekog razloga nije naveo. Profesija - diplomata. Stigao iz Konstantinopolja, putuje u Kalkutu, odatle u Japan, na mesto službe. Iz Konstantinopolja? Aha, mora biti da je učestvovao u mirovnim pregovorima kojima je nedavno završen rusko-turski rat. Goš je sve podatke pažljivo prepisao na listić, a listić ubacio u platnenu fasdiklu, gde su čuvani svi materijali vezani za predmet. Od fascikle se nije razdvajao ni na tren, listao je zabeleške, ponovo čitao zapisnike i isečke iz novina, a u trenucima zamišljenosti crtao na marginama ribice i kućice. Tu je izranjalo ono brižljivo čuvano, iz dubine duše. Postaće on divizioni komesar, zaradiće pristojnu penziju i madam Goš i on će kupiti lepu kućicu negde u Normandiji. Pecaće ribu pariski pandur u penziji i praviće domaću jabukovaču. Nije loše? Eh, kad bi se nakupio kapitalčić do penzije, makar dvadesetak hiljada...

Shvati da mora još jednom da izađe u luku - sreća te je parobrod čekao red za ulaz u Suecki kanal; posla telegram u prefekturu: da li je Parizu poznat ruski diplomata E. P. Fandorin i da li je u skorije vreme prelazio granicu Francuske republike?

Odgovor je stigao brzo, nakon dva i po sata. Pokazalo se da je prelazio, rođeni, i to čak dva puta. Prvi put u leto 1876. godine (dobro, to nije bitno), a drugi put u decembru 1877. godine, to jest pre tri meseca. Doputovao je iz Londona, prijavljen je na pasoško-carinskom prelazu u Pa de Kale. Koliko je boravio u Francuskoj, nije poznato. Sasvim je moguće da se 15. marta još uvek nalazio u Parizu. Mogao je i u Ri de Grenel da svrati sa špricem u ruci, đavo ne spava.

Znači, mora se osloboditi mesto za stolom. Najbolje bi, naravno, bilo da se izbavi doktorove žene, ali ne može valjda udariti na svetu instituciju braka. Malo razmislivši, Goš odluči da u drugi salon otpremi trgovca čajem, koji nije opravdao teorijske nade i koji najmanje obećava. Neka ga stjuard premesti. Neka kaže da se našlo mesto u salonu s viđenijom gospodom, ili s ljupkijim damama. Za to i jeste stjuard, da rešava takve stvari.

Pojava novog lika u salonu izazvala je malu senzaciju - tokom puta već su stigli da jedni drugima prilično dosade, a sad svež gospodin, i tako impozantan. Za sirotog mesje Bualoa, predstavnika prelaznog stadijuma evolucije, niko nije čak ni upitao. Komesar je primetio da je najviše živnula mis Klarisa Stamp, usedelica: razbrbljala se o umetnicima, o pozorištu, o književnosti. Goš je i sam voleo da u dokolici posedi u fotelji uz dobru knjigu, od autora je posebno izdvajao Viktora Igoa, kod njega nalaziš i životno i uzvišeno, i suze ti navru. A i divno se može dremati. Za ruske pisce šuštavih imena on, dakako, nikad nije čuo, tako da nije mogao da se uključi u razgovor. Samo, uzalud se trudila engleska saraga, suviše je mlad za nju mesje Fandorin.

Renata Kleber takođe nije sedela skrštenih ruku: pokušala je da novajliju priključi jatu svojih posilnih, koje je ona nemilosrdno slala te po šal, te po suncobran, te po čašu vode. Pet minuta pošto je večera počela, madam Kleber je posvetila Rusa u sve okolnosti svoga delikatnog stanja, požalila se na migrenu i zamolila ga da trkne po doktora Trufoa, koji danas iz nekog razloga kasni. Ali, diplomata je, čini se, odmah „pročitao“ s kim ima posla i učtivo je, uz žaljenje, odgovorio da on ne poznaje doktora. Predusretljivi prvi oficir Renije, najodanija dadilja trudne bankarove supruge, pohitao je da izvrši nalog.

Prvi utisak koji je Erast Fandorin ostavio bio je: škrt na rečima, uzdržan, učtiv. Za Gošov ukus čak suviše uglađen. Uštirkan okovratnik štrči kao da je od alabastra, na svilenoj kravati biserna igla, u reveru (fuj, vidi ti njega) crveni karanfil. Gladak razdeljak, svaka dlaka na svom mestu, negovani nokti, tanki, crni brkovi kao iscrtani ugljem.

Po brkovima se o muškarcu štošta može zaključiti. Gošovi su kao u morža, vise na uglovima usana; to znači da je to čovek solidan, svestan sopstvenih vrednosti, nije vetropir, ne možeš ga zaseniti lažnim sjajem. Ako su uvrnuti nagore, pa još sa zašiljenim krajevima, to je ženskaroš i bonvivan. Srasli sa zaliscima - taj je častoljubiv, mašta da postane general, senator ili bankar. Takvi, pak, kao u mesje Fandorina, dolaze od romantičnih predstava o sopstvenoj personi. Šta bi se još moglo reći o Rusu? Francuski govori pristojno. Karakterističan detalj - pomalo zamuckuje. Značku kako nije imao, tako je i dalje nema. Najviše interesovanja diplomata je pokazao za Japanca, postavljajući mu svakakva dosadna pitanja o Japanu, ali samuraj je odgovarao oprezno, kao da očekuje neku podvalu. Stvar je bila u tome što novajlija društvu nije objasnio kuda i zašto putuje, samo je rekao svoje ime i dodao da je Rus. Komesaru je Rusova radoznalost bila shvatljiva - živeće u Japanu. Goš je zamislio zemlju u kojoj su svi bez izuzetka nalik mesje Aonou, svi žive u minijaturnim kućicama sa izvijenim krovovima i svako malo prosipaju sebi creva. Hm, da, neće Rusu biti baš lako.

Posle večere, kada je Fandorin seo u stranu da popuši cigaru, komesar se smesti u susednu fotelju i zapali lulu. Pre toga se Goš već bio predstavio novome poznaniku kao pariski rentijer koji iz radoznalosti putuje na Istok (smislio je takvu priču). Sada je poveo razgovor o poslu, ali izokola, oprezno. Okrenuo je nekoliko puta zlatnog kita na svom reveru (onog iz Ri de Grenel) i rekao, tobože usput, tek da počne razgovor:

- Lepa stvarčica. Slažete se?

Rus ispod oka pogleda rever i oćuta.

- Čisto zlato. Šik! - pohvali Goš značku.

Ponovo iščekujuće ćutanje, ali sasvim uljudno. Jednostavno, čeka čovek šta će dalje biti. Plave oči pažljivo posmatraju. Ima diplomata lep ten, kao breskva. Rumenilo kao u devojke. Ali nije mamin sinčić, odmah se vidi.

Komesar odluči da promeni taktiku.

- Mnogo putujete?

Neodređeno sleganje ramenima.

- Vi ste, čini mi se, iz diplomatskog kora?

Fandorin učtivo nakloni glavu, izvuče iz džepa dugačku cigaru i odreza vrh srebrnim nožićem.

- A jeste li nekad bili u Francuskoj?

Opet potvrdno klimanje glavom. Mesje Rus i nije neki sagovornik, pomisli Goš, ali nije imao nameru da odustaje.

- Ja najviše volim Pariz u rano proleće, u martu - sanjalački reče detektiv. - Najlepše godišnje doba!

On prodorno pogleda svog sabesednika preko puta i u sebi se zgrči: Šta će reći?

Fandorin klimnu glavom dva puta. Znaj sad da li je jednostavno primio k znanju ili je saglasan. Već pomalo iznerviran, Goš neprijateljski skupi obrve.