Levijatan (9 page)

-Ne, poručniče, dijamant
pit,
to jest vaš
regent
skoro je dva puta veći, - profesor autoritativno ispravi moreplovca - ali osamdeset karata, naročito ako se radi o kamenovima najveće čistoće, to je veoma mnogo. Dakle, dame i gospodo, zamislite da je Bagdasar imao pet stotina dvanaest takvih dragulja, i pri tom vrhunskog kvaliteta!

- To je nemoguće! - uzviknu ser Redžinald.

A Fandorin upita:

- 3-zašto baš p-pet stotina dvanaest?

- Zbog svetog broja 8 - rado objasni Svitčajld. - 512, to je 8 h 8 h 8, to jest osmica u tri dimenzije, na kub, takozvani „idealni broj“. Ovde je nesumnjiv uticaj budizma, koji posebno poštuje osmicu. U severo-istočnom delu Indije, gde se nalazi Brahmapur, religije su isprepletene na najneobičniji način. Ali najinteresantnije je gde se i kako čuvalo ovo blago.

- I gde se ono čuvalo? - radoznalo upita Renata Kleber.

- U običnoj glinenoj škrinjici, bez ikakvih ukrasa. Godine 1852, kao još mlad arheolog, boravio sam u Brahmapuru i susreo sam se sa radžom Bagdasarom. Na teritoriji kneževine, u džungli, otkrivene su razvaline starog hrama i njegovo visočanstvo me je pozvalo da procenim nalazište. Uradio sam neophodna istraživanja i, šta mislite? Ispostavilo se da je taj hram izgrađen još u vreme cara Čandragupte, kada...

- Stop, stop, stop! - komesar prekinu naučnika. - O arheologiji ćete nam pričati neki drugi put. Da se vratimo radži.

- Ah, da. - Profesor trepnu nekoliko puta. - Zaista će tako biti bolje. Dakle, radža je bio zadovoljan mojim radom i, u znak naročite naklonosti, pokazao mi je svoju legendarnu škrinjicu. O, nikada neću zaboraviti taj prizor! - Svitčajld zažmuri. - Zamislite mračno podzemlje gde pokraj vrata gori jedna jedina baklja, u bronzanom držaču. Bili smo sami - radža i ja, svita je ostala iza masivnih vrata koja je čuvalo tuce čuvara. Nisam uspeo da vidim sva sredstva za zaštitu blaga - oči nisu stigle da se naviknu na polu-mrak. Čuo sam samo da njegovo visočanstvo zvecka nekakvim katancima. Zatim se Bagdasar okrenuo prema meni i u njegovim rukama sam ugledao kocku boje zemlje, naizgled dosta tešku. Bila je veličine...

- Svitčajld otvori oči i pogleda oko sebe. Svi su slušali kao začarani, a Renata Kleber je čak detinje otvorila usta. - Hm, ne znam, recimo kao šešir mis Stamp ako se stavi u kvadratnu kutiju.

- Svi kao po komandi zainteresovano pogledaše minijaturni tirolski šeširić sa fazanovim perom. Klarisa je ovo public scrutiny
^{8}
izdržala sa dostojanstvenim osmehom, onako kako su je učili u detinjstvu. - Najviše je ta kocka ličila na običnu glinenu ciglu, kakve se koriste u građevinarstvu u tim krajevima. Kasnije mi je njegovo visočanstvo objasnio da gruba, monotona površina gline mnogo bolje nego zlato ili slonova kost ističe svu lepotu igre svetlosti i kamenova. Imao sam mogućnost da se u to uverim. Bagdasar je polako svoju ruku ukrašenu prstenjem prineo poklopcu škrinjice, naglo ga podigao i... Oslepeo sam, gospodo! - Profesorov glas uzdrhta. - To... To se ne može opisati rečima! Zamislite tajanstvenu, treperavu svetlost u mnogo boja, koja se prosula iz tamne kocke i zaigrala pegama duginih boja po mračnim svodovima podzemlja! Okrugli kamenovi bili su složeni u osam slojeva, i u svakome su bila po šezdeset i četiri brušena izvora nepodnošljivog sjaja! Efekat je neosporno bio pojačan podrhtavajućim plamenom one jedine baklje. I sad vidim pred sobom lice radže Bagdasara, obasjano odozdo tom čarobnom svetlošću...

Naučnik ponovo zatvori oči i zaćuta.

- A koliko otprilike vrede ti obojeni staklići? - začu se škripavi komesarov glas.

- Zaista, koliko? - madam Kleber ga uzbuđeno podrža. - Recimo u vašim engleskim funtama?

Klarisa je čula kako misis Trufo prilično glasno šapnu mužu:

-She’s so vulgar!
^{9}

Bez obzira na to, ona skloni s uha svoje bezbojne uvojke, da joj ne promakne nijedna reč.

- Znate, - Svitčajld se dobrodušno osmehnu - postavljao sam sebi to pitanje. Nije lako odgovoriti, jer se cena dragulja koleba u zavisnosti od tržišta, ali prema stanju na današnji dan...

- Da, da, moliću lepo na današnji, ne u vreme cara Čadragupte - progunđa Goš.

- Hm... Ne znam koliko je radža tačno imao brilijanata, koliko safira, a koliko rubina. Ali znam da je on najviše cenio smaragde, otuda i njegov nadimak. Za njegove vladavine bilo je nabavljeno sedam brazilskih i četiri uralska smaragda, pri tome je za svaki od njih Bagdasar dao po brilijant i još je dodao novac. Vidite, svaki od njegovih predaka imao je svoj omiljeni kamen, kojem je davao prednost u odnosu na ostale, i trudio se da prvenstveno njega nabavlja. Magični broj 512 bio je dostignut još za Bagdasarovog dede, i od tog vremena glavni cilj vladara nije bio broj dragulja, nego povećanje njihovog kvaliteta. Dragulji kojima je tek sasvim malo nedostajalo do savršenstva, ili se zbog nečeg nisu dopadali knezu na vlasti, bili su prodavani - odatle i slava „brahmapurskog standarda“, koja se polako raširila po celom svetu. Umesto tih, mesto u škrinjici zauzimali su drugi, dragoceniji. Manijakalna opsednutost „brahmapurskim standardom“ kod Bagdasarovih predaka išla je do ludila! Jedan od njih je od persijskog šaha Abasa Velikog kupio žuti safir težine trista tandula, platio je za to čudo deset karavana slonove kosti, ali kamen beše veći od propisane veličine i radžini draguljari odsekoše sav višak!

To je, naravno, užasno, rekao je komesar — ali svejedno dajte da se vratimo ceni.

Međutim, ovoga puta nije bilo lako indologa usmeriti u potrebnom smeru.

- Ma, strpite se malo s cenom! - on se neučtivo obrecnu na detektiva. - Zar je u tome stvar? Kada se govori o dragom kamenu takve veličine i kvaliteta, ne misli se na novac, nego na magična svojstva koja mu se odvajkada pripisuju. Na primer, dijamant se smatra simbolom čistote. Naši preci su vernost svojih žena proveravali na sledeći način: stavljali su zaspaloj supruzi dijamant pod jastuk. Ako je verna, odmah će se okrenuti ka mužu i zagrliće ga, ne budeći se. Ako ga vara, okrenuće se na drugu stranu i pokušati da kamen baci na pod. Dijamant još važi i kao garant nepobedivosti. Stari Arapi su verovali da će u bici pobediti onaj vojskovođa koji ima veći dijamant.

- Stari Arapi su baš gresiri - nadahnutog naratora iznenada prekinu Gintaro Aono.

Svi iznenađeno pogledaše Japanca, koji je vrlo retko uzimao učešće u zajedničkom razgovoru i nikada nikog nije prekidao. Azijat brže-bolje dodade, s onim smešnim akcentom:

- U akademiji Sen Sir su nas ućiri da je burgundski vojvoda Karro Smeri namerno poneo u boj sa Svajcarcima ogromni dijamant
sansi,
ari to ga nije spasiro od poraza.

Klarisi bi žao jadnička, napokon je rešio da zablista znanjem, i to tako neumesno.

Japančeva replika bila je dočekana grobnim ćutanjem, i Aono je bolno pocrveneo.

- Da, da Karlo Smeli... - profesor nezadovoljno klimnu glavom i zavrpš, ali bez prethodnog elana. - Safir simbolizuje odanost i postojanost, smaragd razvija oštrinu oka i dalekovidost, rubin čuva od bolesti i uroka... Ali vi ste pitali za vrednost Bagdasarovog blaga?

- Shvatam da je suma basnoslovno velika, ali da li biste ipak mogli makar približno da pretpostavite sa koliko je nula? - razgovetno, kao da se obraća priglupom učeniku, reče madam Kleber, još jednom očito pokazavpš da žena bankara uvek ostaje žena bankara.

Klarisa bi sa zadovoljstvom još malo slušala o čarobnim svojstvima dragog kamenja, razgovore o novcu ona je radije izbegavala. Osim toga, to je i vulgarno.

- Dakle, hajde da otprilike procenimo. - Svitčajld izvuče iz džepa olovku i spremi se da piše na papirnoj salveti. - Ranije se najvrednijim kamenom smatrao dijamant, ali posle otkrića južnoafričkih nalazišta cena mu je značajno pala. Krupni safiri se sreću češće od drugih dragih kamenova i zato su prosečno četiri puta jeftiniji od brilijanata, ali to se ne odnosi na žute i zvezdaste safire, a upravo oni čine većinu u Bagdasarovoj kolekciji. Čisti vrlo veliki rubini i smaragdi krajnje su retki i vrede više od brilijanata iste težine... Dobro, da pojednostavimo i pretpostavimo da su svih 512 kamenova brilijanti, jednake vrednosti. Težina svakog, to sam već rekao, iznosi 80 karata. Prema Tavernijeovoj formuli, koju koriste svi juveliri sveta, vrednost jednog kamena računa se ovako: uzima se tržišna cena jednokaratnog dijamanata i množi se kvadratom broja karata koji su sadržani u datom kamenu. Dobija se... Jednokaratni brilijant na Antverpenskoj berzi vredi oko petnaest funti. Osamdeset na kvadrat je šest hiljada i četiri stotine. Pomnožimo sa petnaest... M-m... Devedeset i šest hiljada funti sterilinga, to je cena prosečnog kamena iz brahmapurske škrinjice... Pomnoženo sa pet stotina dvanaest...Oko pedeset miliona funti sterlinga. A zapravo je još više zato što se, kako sam vam već objasnio, drago kamenje tako velikih dimenzija ceni više od brilijanata - svečano završi Svitčajld.

-Pedeset miliona funti? Toliko?! - promuklim glasom upita Renije.

- Pa to je milijarda i po franaka!

Klarisi zastade dah: potresena astronomskom sumom, ona više nije mislila na romantična svojstva kamenova.

- Pedeset miliona! Pa to je polovina godišnjeg budžeta čitave Britanske imperije! - bila je zadivljena ona.

- To su tri Suecka kanala! - promrmlja riđi Milford-Stouks. - Čak i više!

Komesar takođe privuče sebi salvetu i udubi se u nekakve proračune.

- To je moja plata za trista hiljada godina - smeteno saopšti on. - Da niste preterali, profesore? Zar da nekakav urođenički car poseduje takvo blago?

Svitčajld odgovori gordo, kao da sva bogatstva Indije pripadaju njemu lično:

- To još nije sve! Dragocenosti hajdarabadskog nizama procenjuju se na trista miliona, samo njih ne možeš da zguraš u jednu škrinjicu. Po kompaktnosti, Bagdasarovo blago zaista nije imalo sebi ravna.

Fandorin oprezno povuče indologa za rukav:

-Ipak, p-pretpostavljam da ta suma ima unekoliko apstraktni karakter. Teško da bi nekome pošlo za rukom da odjednom proda toliki broj g-gigantskih dragulja? To bi im oborilo cenu na tržištu.

- Grešite, mesje diplomato - živo odgovori naučnik. - Prestiž „brahmapurskog standarda“ je toliki da bi kupaca bilo napretek. Ubeđen sam da najmanje polovina kamenova ne bi čak ni napustila Indiju, kupili bi ih urođenički knezovi, prvenstveno onaj pomenuti nizam. Oko ostalih dragulja potukle bi se bankarske kuće Evrope i Amerike, a ni evropski monarsi ne bi propustili šansu da svoje riznice ukrase brahmapurskim remek-delima. O, da je hteo, Bagdasar je sadržaj svoje škrinjice mogao da rasproda za nekoliko nedelja.

- Vi o tom čoveku sve vreme govorite u prošlom vremenu - primetio je Fandorin. - On je umro? Šta se desilo sa škrinjicom?

-To, avaj, niko ne zna. Bagdasarov kraj je tragičan. Za vreme Sipajskog ustanka radža je nepromišljeno stupio u tajne veze sa pobunjenicima i vicekralj je Brahmapur proglasio neprijateljskom teritorijom. Zli jezici su govorkali da je Britanija jednostavno rešila da prigrabi Bagdasarovo blago, što naravno nije istina, mi Englezi ne služimo se takvim metodama.

-O, da - sa zluradim osmehom potvrdi Renije, zgledavši se s komesarom.

Klarisa oprezno pogleda Fandorina - nije valjda i on zaražen bacilom anglofobije. Ruski diplomata je, međutim, sedeo savršeno hladnog izraza lica.

- U Bagdasarov dvorac bio je upućen konjički eskadron. Radža je pokušao da se spase bekstvom u Avganistan, ali konjica ga je stigla na prelazu preko Ganga. Bagdasar je smatrao da hapšenje ne priliči njegovom dostojanstvu i popio je otrov. Škrinjica kod njega nije nađena, imao je samo mali zavežljaj sa beleškom na engleskom. Beleška je bila upućena britanskim vlastima. U njoj se radža kleo u svoju nevinost i molio da se zavežljaj preda njegovom sinu-jedincu. Dečak je bio na školovanju u privatnom pansionu negde u Evropi. Kod indijskih velmoža to je uobičajena stvar. Treba reći da Bagdasaru uopšte nisu bile strane tekovine civilizacije, više puta je boravio u Londonu i Parizu. Čak je bio oženjen Francuskinjom.

- Ah, kako je to neobično! - uzviknu Klarisa. - Biti žena indijskog radže! Šta se zbilo s njom?

- Pustite nju dođavola, bolje pričajte o zavežljaju - nestrpljivo reče komesar. - Šta je bilo u njemu?

-Ništa zanimljivo - profesor sažaljivo sleže ramenima. - Kuran. Škrinjica je nestala bez traga, mada su je svuda tražili.

- A to je bio najobičniji Kuran? - upita Fandorin.

-Najobičniji mogući, odštampan u bombajskoj štampariji, sa svojeručnim pokojnikovim pobožnim mislima na marginama. Komandant eskadrona smatrao je da može da pošalje Kuran na naznačenu adresu, a sebi je za uspomenu na ekspediciju uzeo samo maramu u koju je bila uvijena knjiga. Kasnije je maramu kupio lord Litlbi, ona je postala deo njegove kolekcije indijske slikane svile.

Komesar je želeo da precizira:

- A to je ona marama u koju je ubica uvio Šivu?

-Upravo ta. Ona je zaista neobična. Od najfinije, lake svile. Crtež je gotovo trivijalan: slika rajske ptice, slatkopevne kalavinke, ali postoje dve unikatne osobenosti koje nisam video ni na jednoj drugoj indijskoj marami. Prvo, kalavinka umesto oka ima rupicu, čije su ivice pažljivo opšivene brokatnom niti. A drugo, interesantan je oblik marame - ona nije pravougaona, već konusna. Nekakav nepravilan trougao: dve strane su nejednake, jedna je savršeno ravna.

- Marama ima v-veliku vrednost? - upita Fandorin.

- Marama nije zanimljiva - madam Kleber hirovito napući donju usnu. - Bolje ispričajte još nešto o blagu! Trebalo je pažljivije tražiti.

Svitčajld se nasmejao:

- O, madam, vi ne možete ni da zamislite kako ga je pomno tražio novi radža! On je bio jedan od lokalnih zamindara, koji nam je tokom sipajskog rata bio od velike koristi i zato je kao nagradu dobio brahmapurski tron. Sirotanu se od gramzivosti pomračio um. Nekakav pametnjaković mu je prišapnuo da je Bagdasar škrinjicu sakrio u zidu jedne od kuća. A s obzirom da je škrinjica po svojim dimenzijama i spoljašnjem izgledu zaista veoma ličila na običnu glinenu ciglu, novi radža je naredio da se sruše sve građevine od tog materijala. Kuće su rušili jednu za drugom, i svaka cigla je razbijana pod ličnom prismotrom vlastodršca. Ako se uzme u obzir da je u Brahmapuru devedeset posto svih građevina od glinene opeke, nakon nekoliko meseci grad u zenitu moći pretvorio se u gomilu ruševina. Sumanutog radžu onda je otrovao neko iz njegove svite, iz straha da će stanovništvo podići bunu žešću od sipajske.