Levijatan (2 page)

N
a palubu
Levijatana
se u Port Saidu popeo nov putnik i smestio u broj osamnaest, poslednju slobodnu kabinu prve klase, a Gistavu Gošu se odmah popravilo raspoloženje. Novajlijin izgled mnogo je obećavao: uzdržane i staložene kretnje, nedokučiv izraz lepog lica, na prvi pogled sasvim mladog; ali, kada je objekt skinuo polucilindar, neočekivano su se ukazali prosedi zalisci. Interesantan primerak, pomislio je komesar. Odmah se vidi da je karakteran čovek i, što se kaže,
s prošlošću.
Dakle, nesumnjivo klijent tatice Goša.

Putnik se penjao brodskim stepenicama razmahujući putnom vrećom za ćebe, a znojavi nosači vukli su solidan prtljag: skupe škripave kofere, kvalitetne putne torbe od svinjske kože, goleme pakete s knjigama i čak bicikl na rasklapanje (jedan velik točak, dva mala i snop blistavih metalnih cevčica). Na kraju povorke dva nesrećnika vukla su gimnastičke tegove impozantne veličine.

Srce Goša, starog njuškala (tako je komesar voleo sebe da naziva), ustreptalo je lovačkim žarom kad opazi da pridošlica nema zlatnu značku ni na svilenom reveru kicoškog letnjeg mantila, ni na sakou, ni na lancu sata. Toplo, vruće, mislio je Goš prodorno pogledujući u pomodara ispod gustih obrva i odbijajući dimove iz svoje omiljene glinene lule. Treba reći i to - po čemu je, naime, on, stari lisac, zaključio da će se ubica na brod ukrcati baš u Sautemptonu? Zločin je izvršen 15. marta, a danas je već 1. april. Bilo je lako domoći se Port Saida dok je
Levijatan
obilazio zapadnu obalu Evrope. I, molim lepo, kao dva i dva: po tipu - očigledan klijent, plus karta prve klase, plus, najvažnije - bez zlatnog kita.

Prokletu značku sa skraćenicom brodske kompanije „Džasper-Arto partneršip“ Goš je od pre nekog vremena počeo i da sanja, a snovi su bili baš odvratni. Na primer, noćašnji.

Komesar se, sa madam Goš, vozi čamcem po jezeru u Bulonjskoj šumi. Sija sunce, pevaju ptičice. Odjednom, iza krošnji drveća izviruje ogromna zlatna njuška s bezizražajnim okruglim očima, razjapljenih čeljusti u koje bi se bez problema smestila Trijumfalna kapija, i počne da usisava jezero. Goš, sav u znoju, leže na vesla. Ali ispostavlja se da se sve to ne dešava u parku nego usred beskrajnog okeana. Vesla se savijaju, kao slamčice, madam Goš ga bolno bocka kišobranom u leđa, a ogromna sjajna telesina zaklonila već čitav horizont. Kada je stvorenje iz sebe ispustilo fontanu gotovo do neba, komesar se probudi i drhtavom rukom stade da pipka po stočiću tragajući za lulom i šibicama.

Zlatnog kita Goš je prvi put video u Ri de Grenel, dok je pregledao zemne ostatke lorda Litlbija. Englez je ležao razjapljenih usta, u nemom kriku - lažna vilica napola iskočila, iznad čela krvavi sufle. Goš je čučnuo - učinilo mu se da između pokojnikovih prstiju sija zlatna iskrica; pogledavši malo bolje počeo je da prede od zadovoljstva. Sama od sebe natrčala je jedinstvena, zapravo neverovatna sreća, kakve ima samo u kriminalističkim romanima. Pokojnik, pametna glava, uručio je istrazi važan dokaz - ne na tacni, nego na dlanu. Izvoli, Gistave, evo ti. I samo probaj da ispustiš iz ruku onoga koji mi je glavu razbio, umrećeš od stida, stari tikvane.

Zlatni amblem (doduše, Goš u početku nije znao da je to amblem - mislio je da je privezak ili šnala s monogramom vlasnika) mogao je pripadati samo ubici. Za svaki slučaj, komesar je, naravno, pokazao kita mlađem lakeju (eto ko je pravi miljenik sreće: petnaestog marta momak je imao slobodan dan, što mu je i spaslo život), ali lakej nikada ranije nije tu stvarčicu video kod lorda. I hvala bogu.

Potom su se zavrteli zamajci i zupčanici glomaznog policijskog mehanizma - ministar i prefekt su na otkrivanje „zločina veka“ poslali svoje najbolje kadrove. Već pred veče sledećeg dana Goš je znao da tri slova na zlatnom kitu nisu inicijali nekakvog rasipnika, ogrezlog u dugovima, već oznaka tek osnovanog francusko-britanskog brodarskog konzorcijuma. Kit je amblem pravog čuda od broda,
Levijatana,
nedavno porinutog u Bristolu, koji se spremao za svoj prvi put, u Indiju.

O gigantskom brodu novine trube već nekoliko meseci. Sada se ispostavilo da je uoči prve plovidbe
Levijatana
Londonska kovnica novca iskovala prigodne zlatne i srebrne značke: zlatne za putnike prve klase i više brodske oficire, srebrne za putnike druge klase i niže oficire. Treća klasa na raskopšom brodu, na kome su dostignuća savremene tehnike prepletena s neviđenim komforom, uopšte nije bila predviđena. Kompanija je putnicima garantovala kompletnu uslugu, tako da na putovanje nije bilo neophodno voditi poslugu. „Uslužni lakeji i taktične sobarice naše kompanije pobrinuće se da se na
Levijatanu
osećate kao kod kuće!“ - glasila je reklama, objavljivana u novinama po čitavoj Evropi. Srećnicima koji su rezervisali kabinu za prvo putovanje Sautempton-Kalkuta, zajedno s kartom uručen je i zlatan ili srebrn kit, u zavisnosti od klase. A karta se mogla rezervisati u svakoj većoj evropskoj luci, od Londona do Konstantinopolja.

No, dobro, amblem
Levijatana
nije isto što i inicijali vlasnika, i time je zadatak postao malo teži, zaključio je komesar. Broj zlatnih znački dobro je poznat. Treba samo sačekati 19. mart, za taj dan zakazano je svečano isplovljavanje, otići u Sautempton, popeti se na brod i pogledati ko od putnika prve klase nema zlatnog kita. Ili se (što je verovatnije) neko od putnika koji su za veliki novac kupili kartu, jednostavno neće pojaviti na brodu. Upravo taj biće klijent tatice Goša. Prosto ko pasulj.

O, Goš nikako nije voleo putovanja, ali ovome nije mogao da odoli. Žarko je želeo da sam reši „zločin veka“. Verovatno će onda konačno dobiti čin divizionera.
^{1}
Do penzije su mu ostale svega tri godine. Jedna je stvar biti penzionisan iz trećeg platnog razreda, a sasvim druga iz drugog. Razlika je hiljadu i po franaka godišnje, a hiljade se ne valjaju po putu.

Dakle, sam je zatražio da krene na put. Mislio je: provozaće se do Sautemptona, hm, u najboljem slučaju do Avra, prve stanice, a tamo, na obali, i policija i reporteri. Naslov u
Revi parizjen:
„Rešen
zločin veka:
naša policija na visini zadatka“. Ili još bolje: „Staro njuškalo Goš nije omanuo“.

O-ho-ho. Prvo neprijatno iznenađenje komesara je čekalo u pomorskoj filijali u Sautemptonu. Ispostavilo se da na đavoljem brodu postoji čitavih sto kabina prve klase i deset za više oficire. Sve karte su prodate. Sto trideset i dva komada. I uz svaku je poklonjena po zlatna značka. Ukupno sto četrdeset osumnjičenih, nije loše? Ta, amblem će nedostajati samo jednom, umirivao je sebe Goš.

Ujutro 19. marta, sav naježen od vlažnog vetra, umotan u topao šal, komesar je stajao pokraj brodskih stepenica, pored kapetana, mistera Džosaje Klifa, i prvog oficira palube, mesje Šarla Renijea. Dočekivali su putnike. Duvački orkestar je naizmenično svirao engleske i francuske marševe, na keju je uzbuđeno žagorila gomila, a Goš je sve ljuće dahtao grickajući svoju potpuno nevinu lulu. Avaj, zbog lošeg vremena svi putnici su bili u ogrtačima, kaputima, pšnjelima, pelerinama. Pa sad vidi, ako možeš, ko ima značku a ko je nema. Bio je to poklončić broj dva.

Svi koji su imali da se ukrcaju na brod u Sautemptonu, stigli su na lice mesta, što je značilo da je, bez obzira na gubitak značke, zločinac ipak došao na brod. On policajce očigledno drži za kompletne idiote. Ili se nada da će se izgubiti u toj masi? A možda nema drugog izlaza?

Jedna je stvar Gošu postala jasna: moraće da se provoza do Avra. Dali su mu rezervnu kabinu, predviđenu za počasne goste brodske kompanije.

Odmah po polasku broda, u velikom salonu prve klase počeo je banket, u koji je komesar polagao posebne nade - u pozivnici je bilo naznačeno: „Ulaz uz zlatan amblem ili kartu prve klase“. Ko bi nosio kartu u ruci, mnogo je jednostavnije zakačiti lepog, zlatnog levijatančića.

Na banketu je Goš olakšao dušu - svakoga je pretresao pogledom. Nekim damama je bio prinuđen da zabode nos u sam dekolte. Tamo je u udubljenju visilo nešto na zlatnom lancu, ali da li je kit ili običan privezak? Kako da ne proveri?

Svi su pili šampanjac, gostili se đakonijama sa srebrnih poslužavnika, plesali, a Goš je radio: brisao je sa spiska one koji su imali značku. Najviše petljavine bilo je s muškarcima. Mnogi su, nevaljalci, prikačili kita na lanac sata ili ga gurnuli u džep na prsluku. Komesar je zato jedanaest puta morao da upita koliko je sati.

Iznenađenje broj tri: svi oficiri imali su značke, ali je zato putnika bez amblema bilo četvoro, pri tom dvoje ženskog pola! Udarac koji je glavu lorda Litlbija razmrskao kao orahovu ljusku bio je takve siline da ga je mogao naneti samo muškarac, i to ne svaki, nego prava ljudeskara. S druge strane, komesaru je, kao iskusnom stručnjaku za kriminal, bilo odlično znano da u stanju afekta ili histerije i najslabija dama može da napravi čudo. Ima takvih primera koliko ti duša hoće. Eto, prošle godine modistkinja iz Neja, mrvica od žene, izbacila je kroz prozor, sa trećeg sprata, nevernog ljubavnika, punačkog rentijera, duplo debljeg i jedan i po puta višeg od nje same. Dakle, žene koje nemaju značke ne treba isključiti iz skupa osumnjičenih. Mada, kad je to bilo da žena, pa još dama iz visokog društva, ume tako vešto da daje injekcije...

Bilo kako bilo, istraga na
Levijatanu
pretila je da se oduži pa je komesar primenio svoju uobičajenu temeljitost. Kapetan Džosaja Klif jedini je od parobrodskih oficira bio upućen u tajnu istrage, i imao instrukcije od rukovodstva kompanije da pruži neograničenu pomoć francuskom čuvaru reda i zakona. Goš je ovu privilegiju iskoristio na najbezobzirniji način: zatražio je da se svima koji ga interesuju obroci služe u istom salonu.

Ovde je neophodno objasniti da polazeći od zahteva za privatnošću i komforom (u reklami parobroda pisalo je: „Osetićete atmosferu dobrog starog engleskog plemićkog imanja“), osobe koje su putovale prvom klasom nisu mogle obedovati u ogromnoj sali za ručavanje, zajedno sa šest stotina nosilaca demokratskih srebrnih kitova, već su bile raspoređene po udobnim „salonima“, od kojih je svaki imao ime i izgledao kao otmena gostinska soba: kristalni lusteri, lakirani hrast i mahagoni, somotom presvučene stolice, blistavo stono srebro, napuderisani konobari i okretni stjuardi. Komesar Goš je za svoje ciljeve odabrao salon
Vindzor,
smešten na gornjoj palubi, na samom pramcu: tri zida sva u prozorima, divan pogled, čak ni za. oblačnih dana ne mora da se pali svetlo. Somot je ovde bio zlatnosmeđ, a na lanenim salvetama šepurio se vindzorski grb.

Oko ovalnog stola sa nogama pričvršćenim za pod (za slučaj velikih talasa), bilo je razmešteno deset stolica s visokim, izrezbarenim naslonima, ukrašenim raznim andramoljama u gotskom stilu. Komesaru se dopalo što će svi sedeti za jednim stolom, pa naredi stjuardu da pločice s imenima rasporedi ne nasumice, već sa strateškim smislom: četvoro bez amblema stavio je tačno sebi preko puta, da ih, ptičice, ne ispušta iz vida. Plan da u čelo bude smešten sam kapetan, kako je to planirao Goš, nije uspeo. Mister Džosaja Klif (prema sopstvenim rečima) nije želeo „da učestvuje u toj lakrdiji“ i opredelio se za salon
Jork,
gde su obedovali novi vicekralj Indije sa suprugom i dva generala indijske armije.
Jork
se nalazio u elitnom delu - na krmi, na suprotnom kraju od okuženog
Vindzora,
gde se ustoličio prvi oficir Šarl Renije. On se od samog početka komesaru nije dopao: lice preplanulo, šibano vetrovima, a govori sladunjavo, crna kosa blista od briljantina, brčići kao dve kvačice. Pajac a ne mornar.

Za dvanaest dana, koliko je prošlo od polaska, komesar je uspeo da dobro osmotri susede iz salona, naučio je svetske manire (to jest da ne puši za vreme jela i da ne skuplja sos koricom hleba), manje-više savladao složenu geografiju plovećeg grada, privikao se na ljuljanje, ali se cilju primakao nije.

Situacija je bila ovakva.

U početku, prvi po stepenu sumnjivosti bio je ser Redžinald Milford-Stouks. Vrlo mršav, riđ, s nakostrešenim zulufima; dvadeset osam do trideset godina. Ponaša se čudno: čas beči zelene očurde nekuda u daljinu i ne odgovara na pitanja, čas odjednom živne i rastoroče se iznebuha o ostrvu Tahiti, o koralnim grebenima, smaragdnim lagunama i kolibama od palminog lišća. Psihopata. Šta će baronu, potomku bogate porodice, da putuje na kraj sveta, u nekakvu Okeaniju? Šta on to tamo nije video? Pitanje u vezi sa značkom koju nije imao, postavljeno čak dva puta, đavolji aristokrata prosto je ignorisao. Gledao je kroz komesara, a ako bi ga i pogledao, to je bilo kao da gleda muvu. Snob odvratni. Još u Avru (stajali su četiri sata) Goš je otrčao na telegraf i poslao upit u Skotland Jard: kao, veli, ko je izvesni Milford-Stouks, da nije uhvaćen u nekakvim izgredima, da se nije poigravao izučavanjem medicine. Odgovor je stigao pred sam polazak. Ispostavilo se da nema ničeg zanimljivog, a i njegovo čudaštvo se razjasnilo. Ipak, njegovog zlatnog kita nema, riđokosog je dakle još rano brisati sa spiska klijenata.

Drugi je mesje Gintaro Aono, „japanski plemić“ (tako piše u registru putnika). Azijat ko Azijat: onizak, suvonjav, ne možeš mu odrediti godine, retki brčići, oštar pogled kosih očiju. Za stolom uglavnom ćuti. Na pitanje čime se bavi, zbunio se i promrmljao: „Oficir imperatorske armije.“ Na pitanje o znački, zbunio se još više, presekao komesara pogledom punim mržnje i, izvinivši se, izleteo iz salona. Nije čak ni supu pojeo. Sumnjivo? Još kako! Inače, pravi divljak. U salonu se hladi šarenom papirnom lepezom, kao kakav peder iz bordela iza Ri de Rivoli. Po palubi se šeta u drvenim papučama, širokom pamučnom ogrtaču i bez pantalona. Gistav Goš jeste, naravno, za slobodu, ravnopravnost i bratstvo, ali ipak takvog makaku ne bi trebalo puštati u prvu klasu.